Ali ako sebi ne postavljamo tugaljiva pitanja i stvarno se radujemo zbog onih koji odlaze negde gde očekuju da će im biti bolje, ili makar drugačije, kad ne žalimo što ćemo biti usamljeni bez njih i što će nam nedostajati, to znači da smo prošli kroz obuku za rastanke. To je ono kad ispratite neke koje volite, za koje ste sigurni da nećete ponovo da ih vidite osim u snovima, na zajedničkim pašnjacima večnih lovišta. Ili uopšte i ne stignete da ih ispratite, nego samo čujete da su otišli. I ne možete da se ne nadate da su otišli na bolje mesto, kao što uvek kažu deci u filmovima, kad im umre majka ili pas ljubimac, a nekako znate da se to kuda su otišli ne može nazvati ni “boljim” ni “mestom”. Znate da su vam izmakli iz svesti i poimanja i da ćete imati sreće ako ih sanjate i pamtite njihovu boju glasa, mimiku i pokrete. Trajni rastanci su ono što nam sleduje.
Od nekih voljenih ćemo se opraštati, neki voljeni će se opraštati sa nama, uvek će jedni odlaziti, a drugi ostajati, dok ne dođe njihov red da odu i da ih neko isprati. Zato mrzimo rastanke, jer su neizbežni, poput smrti. Podsećaju nas da smo privremeni, kratkotrajni i još gore – podsećaju nas da uopšte nismo dovoljno cenili sve one zajedničke trenutke. Nismo živeli u sadašnjosti onako usredsređeno kako je trebalo, a kako smo mogli samo da smo hteli i umeli da stalno držimo u svesti da nam sleduje rastanak.
