Cenzurisanje određenih neprimerenih sadržaja u poslednje vreme postalo je veoma popularno, odnosno neophodno. Sada čujemo “bipovanje” umesto svake psovke na televiziji ili promenjen tekst reči mnogih pesama u neki primereniji i manje uvredljiv.
Noviji primer je pesma od Pink “F***ing perfect”, evo i ja moram da pišem zvezdice, sada je “…less than, less than perfect” umesto less than f***ing perfect”.
I sad kao ne shvatamo šta se iza tih zvezdica krije!
Neću odgovoriti, postaviću pitanje – čemu takva cenzura? U muzici pre svega.
Ako je ono što se daje na MTV-ju muzika, a muzika je umetnost, onda je ono što vidimo na MTV-ju umetnost. I odakle onda nekome ideja ili pravo da tu umetnost koriguje, ispravlja ili joj postavlja granice?
Na televiziji čujemo pesmu “I wanna love you” a na internetu “I wanna f**k you” od istog izvođača i sa istom muzikom. I znamo koja je original, samo što taj original ne sme da se pušta na televiziji, ali inače na svim ostalim mestima može. I šta smo onda postigli time što je napravljena još jedna verzija sa primerenijim tesktom, kada sve znaju obe verzije.
Slažem se da treba zadržati granice pristojnosti, ali to treba da se odnosi na izvođače odnosno one koji govore a ne na same televizije, jer one ili treba da prikazuju samo pristojne, koji nikad opsovali ne bi – a takvih je malo – ili ako već prikazuju one nepristojnije, da ih puste da svoju umetnost, originalnost ili šta već, iskažu onako kako su oni to zamislili.
Razlozi su bili drugi, uglavnom politički ili religiozni, ali ranije je cenzura podrazumevala potpunu zabranu nekog dela, u srednjem veku čak njegovo spaljivanje, ono ne bi bilo dosutpno javnosti uopšte. Koliko god da je to bilo nepravedno, uskraćivalo razne slobode koje danas postoje – bilo je efikasno, odnosno imalo je svoj (opravdani ili neopravdani) smisao. Koji je danas smisao cenzure? Kada neko opsuje, mi ćemo “bipovati” dve trećine te reči, svi će opet znati šta je ovaj rekao.
To je kao kada bi u srednjem veku neko napisao kako je papa kreten, a onda prepravio to u p*pa je k**ten da ne bi bilo uvredljivo!
Uostalom, ovakva vrsta cenzure ne postoji u književnosti, odnosno u pisanim književnim delima gde je dozvoljeno pisati sve, i to se onda zove umetnička sloboda. Današnja književna dela, beletristika, nije pisana uvek uzornim jezikom, pa svejedno ne stoje u knjizi zvezdice umesto reči autora.
Ne mislim da treba da kažemo – svi psujemo, to je naša realnost, dakle treba prikazivati realnost na televiziji. I da psovke jesu naša realnost, treba barem u javnosti da pokušavamo da ih izbegavamo, težimo ka tome da ih izbacimo, na televiziji pogotovo. Treba učiti ljude da se lepše izražavaju i da koriste drugačije izraze u javnom životu. Ali cenzura po kojoj ne vidim ili ne čujem svih šest slova nego samo dva, ne znam koliko može da utiče na mene da se lepše izražavam ili da se ne osećam uvređeno kao gledalac.
Zvezdicama i “bipovanjem” neprimerenih reči mislim da se ne postiže apsoltuno ništa, osim privlačenja pažnje na te reči, a u jeziku javnih ličnosti treba promeniti mnogo više, počevši od gramatike i pismenosti, pa onda načina izražavanja i rečnika, da bi to delovalo pristojno.
Ali ipak, nisam primorana da televiziju gledam, tako da je stvar mog izbora odakle ću učiti kako se treba izražavati, a nadam se da nema previše onih koji misle da je to televizija.
Sa Vukajlije:
Cenzura: “Fora gde ako staviš zvezdicu umesto nekog slova u ružnoj reči, ta rečenica više uopšte nije ružna. Npr:
Pu*ite mi kurac svi!
Evo, ovo više uopšte više ružno, pošto je vešto sakriveno.
U principu, efekat je sličan sakrivanju slona iza maslačka. Radi savršeno.”
Bojana Ilić je studentkinja germanistike i danskog, obožavateljka Nemaca i nemačkog jezika, plavih ljudi i sladoleda! Zapravo obožavateljka svih jezika, sa misijom da govori barem 8 (uskoro). Kažu kreativna, ona bi pre rekla šarena. Jer život je šaren…
