Vi ste možda doktorirali dramu, ali vi ste žensko, od vas se očekuje izvestan smisao da se postavite u poziciju glavne glumice. Međutim, muškarac čija je priroda dramatična, koji je sklon teatru, čija su osećanja istančana, a živci verovatno još i istančaniji – on vas prirodno šije za dve dužine, jer on ne igra ulogu, on igra na granici psihopatije.
Prozivač
On je uvek u pravu, zato što barata isključivo činjenicama. Zapravo, on ne nastupa dok ne prikupi činjenice i ne zabarikadira se iza njih. A onda će vas prozvati. Kako za šta? Pa za sve. Kako se smejete. Kako jedete. Kako ste onda rekli to i to i njemu je bilo neprijatno. Kako radite to i to, zbog čega ste takvi i takvi. Kad prozivač krene da detaljiše, toliko ostanete zaprepašćeni njegovom rekonstrukcijom, da ne možete od čuda da se setite koliko je bezobrazno to što on radi. Jer, on rekonstruiše činjenički veoma precizno. Pri tom, njegov tačan prikaz je zlonameran na zaprepašćujući način – zato što ne možete da verujete da je zlonameran, pa pokušavate da verujete da je duhovit, ili ne možete da verujete da je toliko istripovan, da potpuno menja kontekst cele priče. Na kraju posumnjate u svoj zdrav razum i počnete da se preispitujete, dok ne udarite u unutrašnji zid svesti i samopoštovanja. Onda shvatite da vas prozivač voza tačno onako kako je zamislio – ali taj ringišpil u vašoj glavi je otrežnjujuća naprava, srećom. Možda ćete uspeti da ga zaustavite tek kad ostanete sami sa svojim mislima, ali tada će vam biti jasno šta se dogodilo. On, dramoser level neviđeno, provozao vas je kroz vašu sopstvenu nesigurnost bahato i agresivno, kao da je u sopstvenoj kući, na sopstvenom terenu. I jeste. Ne možete mu vi ništa. Osim da se setite kad sledeći put krene da vas proziva, da uopšte ne treba da se osećate prozvani, jer tako postajete saučesnik u mućenju sopstvenog uma – i tako vam i treba. Ima da poštujete prozivača i da ga ne izazivate. Ili da ga ignorišete. Ili da pobegnete od njega vrišteći.
