Berlin je mirisao drugačije od Beograda samo onda kad sam zatvarala oči i puštala da me vetar miluje na nekim nepoznatim stanicama tramvaja koji su stizali na vreme…
Geteova statua i park u kome zelena boja sija onim sjajem koji podseća na detinjstvo.
Bilo je dana kada sam ležala na mekanoj travi parka pored Geteove statue, ledene kao dodir Berlinskog zida s istočne strane.
Istočna strana Berlinskog zida kroz čije sam pukotine, okrnjene cigle i probijene rupe, videla suze.
Bilo je dana kada sam šest sati neprestano hodala i očijukala sa Starbucks-kafićima. Aleksanderplatz mi je namigivao, jer voli plavuše. Rukovala sam se sa znamenitostima. Berlinska katedrala me je uplašila koliko izdaleka liči na našu skupštinu, a Postdamer Platz i ja smo se na kraju veoma posvađali oko onih ružičastih cevi.
Tamo gde se stiču san i java, tamo su podigli Postdamer.
Grlila sam lampione i plezila se grafitima, jer puštaju Lusi da na svakih nekoliko metara ubija svoju mačku i još se pitaju da li su mladi za ljubav..
A ja? Ja se pitam da li mi je kasno za ljubav...
Nisam htela da dajem pedeset centi svaki put kad mi se pripiški, ali sam se zato kulturno zagrlila sa Dart Vejderom ispred Branderbruške kapije. Tip je sasvim kul.
Bilo je dana kada sam kisnula ispred zoološkog vrta i objašnjavala jednoj čaplji da bi bilo bolje da se odmakne od ograde.
Berlinski zoološki vrt – tamo gde jedna foka namerno pliva na leđima, a jedan majmun unosno kopa nos.
Bilo je dana kada sam sa pankerkom iz Urugvaja sedela i na trotoaru i u mercedesu kabrioletu, ona sa pivom u ruci, ja sa crvenim karminom na usnama…
Ponekad se dešavalo da se rasplačem. Kada sam u Muzeju terora videla fotografiju ubijenih Srba u Pančevu za vreme nacističkih streljanja. Kada je ona Urugvajka otišla za Prag.
Originalna fotografija Srba koje su u Pančevu streljali nacisti za vreme Drugog svetskog rata.
Bilo je dana kada sam htela da zaustavim vreme i pobedim strah od visine.
Bilo je dana kada sam nosila cvet u kosi i pevala naglas.
Bilo je dana kada sam sa stola rušila i piće i naočare i pikslu u ekstatičnom zanosu igranja Wii tenisa sa ostalim petogodišnjacima.
A bio je samo jedan dan.
Kada sam upoznala njega…
Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.
