Bila jednom jedna princeza, tek se bila rodila, i njeni roditelji koji su bili kralj i kraljica su hteli da joj naprave rođendansku zabavu. I onda su oni napravili spisak koga će sve da pozovu da dođe, i pozvali su skoro sve ljude, samo su jednu vilu bili zaboravili da zovu. I onda se ta vila naljutila i začarala je princezu da kad odraste ubode prst na trn od ruže i da onda zaspi i da se probudi tek kad joj dođe pravi momak koji će da je oženi. I onda posle, kad se sve tako desilo, dolazili su mnogi momci da probaju da je probude, ali nisu uspeli, jer je to mogao samo pravi princ, a on je došao tek na kraju bajke, kad su već svi bili odustali od čekanja. Ali kad je došao princ, on je poljubio princezu i ona se odmah digla iz kreveta, k’o ja kad se ujutru budim za školu. I onda su se njih dvoje venčali i živeli su srećno do kraja života, a ona zla vila je odmah umrla od muke.
Ko hoće da veruje da je to sve baš bilo tako, neka veruje, a ko neće, ne mora!
U školi sad pričamo razne priče i bajke koje znamo, jer tako vežbamo da lepo izgovaramo reči, a i u bajkama ima mnogo stvari koje nam se nikad neće desiti u pravom životu, ali je lepo da se priča o njima. Te bajke u stvari i postoje da bi se pričale deci, da bi deca onda mislila da je život mnogo lepši nego što jeste. Ja volim da slušam bajke, al’ znam da to nikad nije istina. To samo u bajci devojka može dugo da čeka da dođe pravi princ, a u pravom životu devojke jedva čekaju bilo koji da naiđe, samo da nije baš mnogo loš, a i mogu da baš brzo zamene momka kad im se više ne sviđa i kad nađu nekog boljeg. A u bajci princeza prvo mora dugo da čeka i da se dosađuje, ali kad joj dođe pravi princ onda oni budu srećni do kraja života, pa princeza zna da će čekanje da joj se isplati.
Ima i ona bajka o Pepeljugi, koja je dobra i siromašna devojka i hoće da se uda za princa koji stalno nešto izvoljeva i ne zna ni sam kakvu devojku hoće. I onda njemu roditelji naprave jedan veliki bal i pozovu sve devojke i žene iz celog kraljevstva, pa da on onda od tih što dođu izabere sebi neku. A Pepeljugi nisu dali da ide na bal, jer nije imala ništa lepo da obuče, nego su je zaključali kod kuće. Ali onda su došli miševi i ptice i sašili su Pepeljugi najlepšu haljinu od svačega po malo, a jedna dobra vila joj je dala cipelice od stakla, ali joj je rekla da mora da se vrati kući pre nego što bude ponoć. Onda je Pepeljuga otišla na bal i tamo je niko nije prepoznao jer je bila najlepša, i plesala je sa princem celo veče i skoro da je zaboravila da mora da ide kući pre ponoći, i morala je da požuri da ne zakasni!
A u žurbi je izgubila jednu cipelicu koju je posle našao princ, ja mislim da je on u stvari bio sa njom baš zbog tih cipelica, i sutra je poslao svoje sluge da idu po kraljevstvu i da svaka žena mora da proba tu cipelicu, i koja uspe da je obuje – ta će da bude njegova žena. I onda kad je Pepeljuga došla na red da proba, uspela je da obuje cipelicu, jer je ona napravljena samo za njenu nogu, i onda je postala žena od princa! I tako su živeli dugo i srećno, k’o što nikad ne bi moglo da bude u pravom životu, jer u stvarnosti, svaku cipelu može da obuje skoro bilo koja devojka, a i momci nikad ne traže sebi devojke uz pomoć cipele!
Prethodne tekstove iz serijala “Četvrtak sa Dunjom” možete pogledati ovde.
Dunja je jedna sasvim neobična devojčica koja vodi buran život. Sa četiri godine izbačena je iz vrtića zbog ujedanja, sa pet je odlučila da se nikad u životu neće zaljubiti, sa šest je naučila da koristi Facebook, a sada, sa svojih velikih sedam godina krenula je u školu da nauči još štošta. Ne voli mnogo drugu decu, jer se ponašaju previše detinjasto, a ne voli mnogo ni odrasle zato što su previše ozbiljni. Sa Milanom više ne razgovara.
