Učiteljica Eva nam je rekla da ćemo ovih dana da učimo datume, i kad su neki važni praznici u toku godine, kad je Nova godina, Božić, kad nam je rođendan, i tako to. Ja mislim da to ne mora baš sve da se nauči, jer ionako sve piše na kalendaru, pa ne može da se zaboravi. Jedino treba da nauče svi kad je moj rođendan, pošto to ne piše na kalendaru, pa da znaju da mi kupe neki poklon ako hoće. Eto, ja mislim da je dovoljno to da se zna, kad je Nova godina i kad je meni rođendan! I Bobi misli isto tako.
Najvažnije je da se zna kad je moj rođendan
U školi smo počeli da čitamo i učimo neke pesmice što su pisali pesnici za decu. Meni se baš sviđaju te pesme jer se lako nauče i zapamte, a i zanimljive su. Ima puno lepih i pametnih stvari da se nauče za život. Čak sam i ja smislila jednu pesmu! Nije baš mnogo dobra, ali to je meni tek prva pesma, treba još da vežbam da smišljam lepše i pametnije stvari. U pesmi se radi o jednom dečaku Tozi, koga sam ja izmislila.
“U jednoj kući živeo je dečak Toza,
Bio je nevaljao i hteo da iskopa blago iz nosa,
Imao je mamu i tatu, i sestru i brata,
I bio je mnogo nevaljao, ali zbog toga ga nije tukao tata.
Mama mu je vikala: “Tozo, ne čačkaj nos!”,
Ali Toza je i dalje čačkao nos kad ga nisu gledali,
I nije voleo da nosi papuče, i po kući je išao bos,
A njegova mama mu je rekla da mora da nosi papuče da se ne prehladi.
A Toza je bio baš nevaljao dečak, i onda je…”
Ne znam još šta je onda bilo, zato što nisam još smislila, ali ću da smislim kasnije, pa ću da napišem!
Sad, eto, čitam pesmice za decu, a kad budem starija onda ću da čitam i one ozbiljne pesme, one o ljubavi, koje su pesnici pisali kad su bili mnogo zaljubljeni u neke devojke, pa su morali da pišu te ljubavne pesme da im bude lakše na duši, jer nije lako biti zaljubljen. To je ozbiljno osećanje, a još ako ta devojka kojoj pesnik piše pesme voli nekog drugog momka, onda je još mnogo teže! To se onda zove “nevraćena ljubav”, a zbog takve ljubavi mogu da se nekad napišu najlepše pesme, mada je uvek bolje ako ljubav nije nevraćena, jer to onda znači da će sve lepo što piše u pesmi moći stvarno da se desi!
Ja mislim da svaki momak treba da napiše bar jednu pesmu za devojku koju voli! Ako ne može da napiše pesmu, onda to ni nije neka ljubav. Jeste da može da bude i ljubav bez pesme, ali nije toliko lepo. To je k’o da jedeš prazne palačinke – nije loše, ali je bljutavo.
Prethodne tekstove iz serijala “Četvrtak sa Dunjom” možete pogledati ovde.
Dunja je jedna sasvim neobična devojčica koja vodi buran život. Sa četiri godine izbačena je iz vrtića zbog ujedanja, sa pet je odlučila da se nikad u životu neće zaljubiti, sa šest je naučila da koristi Facebook, a sada, sa svojih velikih sedam godina krenula je u školu da nauči još štošta. Ne voli mnogo drugu decu, jer se ponašaju previše detinjasto, a ne voli mnogo ni odrasle zato što su previše ozbiljni. Sa Milanom više ne razgovara.
