“Changeling” je jedno super ostvarenje Klint Istvuda iz 2008. sa Angelinom u glavnoj ulozi. FEST prošle godine. Kako sam samo bio dirnut Anđinom glumom samohrane majke. Verovatno jedno od njenih najboljih ostvarenja (neprilagođena je još uvek neprevaziđena).
“Jedi, Moli, Voli” je jedno bledunjavo ostvarenje, koje sam pogledao čekajući ovogodišnju Cinemaniu. Nalet slobodnog vremena i potreba za BrainOff režimom rada uz kokice i coca – colu. Džulija Roberts u glavnoj ulozi. Nazovi romantična komedija. Dobar materijal ali nekako nevešto ukomponovan. Međutim, kroz film se provlači odlična poruka – promena.
Šta radim?
Zapitajte se.
Šta radite? Svakodnevno. Najčešće nam je svakodnevnica i neki život iz nedelje u nedelju prilično isti. Bilo da smo na fakultetu, da smo zaposleni ili nezaposleni, našli smo neki ustaljen ritam po kome funkcionišemo. Ali posle nekog vremena ovaj režim nam dosadi. U nekom trenutku se smorimo od istih stvari koje nam se dešavaju i postanemo dosadni sami sebi. Možda neke stvari koje pokušavamo da uradimo na isti način ne uspevamo, jer jbg, svet se menja, a svidelo se to meni ili ne, ne mogu da budem Petar Pan. Odrastamo i okruženje nije više isto i moramo da mu se prilagodimo, ako želimo da budemo… ne bih rekao uspešni, nego onakvi kakvi želimo da budemo. Postavite sebi pitanje – šta ja želim od sebe?
Eh, pošto se opasno približavam zoni gde ću da zvučim kao jedan od onih vestern likova koji drže social mega improve yourself seminare, probaću da budem otvoren i iskren i da napišem nešto o tome šta sam ja to promenio pa mi je dan možda malo više zanimljiv, a ja sam možda malo zadovoljniji.
Gear yourself – Da li da nosim cardigan? Nekako mi je to do sada delovalo štreberski. Predrasuda kako će da mi stoji, kako to možda nisam stvarno ja, je valjda uvek prisutna kod ljudi kada hoće da obuku nešto novo što ih udaljava od sopstvenog mainstreama. Predrasude koče! Ali probao, kupio i ubrzo skapirao da mi je to jedna od najboljih investicija u garderobi (kamperice još uvek drže prvo mesto). Jer falilo mi je nešto što sam mogao bez problema da izvadim iz ormana, da obučem preko majice, ili kakve god košulje, da je otkopčan ili zakopčan i već izgledam drugačije, ozbiljnije. A kada sam već spomenuo cardigan. Kravata. Nikada nisam bio kravata tip, niti sam mogao, dok se nisam zaposlio, da zamišiljam sebe kako šetam okolo u kravati. Ali obućiću npr. tamno sivu košulju, crnu usku kravatu i preko toga sivi cardigan. Zakopčan. Košulja je uvučena i kaiš je dobar. Delujem sam sebi dobro, devojkama delujem dobro, možda drugačije, a sve ovo mogu da nosim i u kancu, jer je dovoljno ozbiljno.
Klabing u prestonici – Leti splavovi, zimi klubovi. Petak, subota. I tako već par godina. I onda je to postalo dosadno. Ista dešavanja. Ista gužva. Gomila neukusa. Naravno, krivica je samo moja. I mog društva. I naravno prosek godina je isti. Večita priča – sve se menja samo dvadesetogodišnjakinje ostaju iste. Šta znam, valjda mi više nije zanimljivo da slušam kako je najteži ispit na pravnom Rimsko Pravo. Konstantno smo izlazizili na par mesta, jer nam je tako bilo najlakše. Izlazak je postao toliko rutinski da se sve svodilo na: “Alo, Mr. Pink! Izlazimo večeras? Je l ide Mr. Red? Ok. Kupimo ga u 12. Gde ćemo? Ma, da. Videćemo kada se nađemo.” I onda naravno završimo na istom mestu, gde se isto smorimo kao i prošlog vikenda, nakog čega odemo u drugi/treći/peti klub i tako sve u krug. Bacam rime. I onda je došao The Day. Jednostavno, morao sam nešto da promenim. Želim da izlazim, ali sam morao da promenim lokacije. Nisam više mogao na ista mesta. I tako, koristeći internet u korisne svrhe i slušajući savete Velikog Boema The Kejt, promenio sam. Bilo je potrebno dosta molbi, suza, priči da nije ništa strašno što “tamo na vratima sada ne radi Mr. Rock” i da ćemo ipak nekako ući. Kao finitura je iskorišćena poema o tome da tamo stvarno izlaze devojke koje se slikaju za Sport Ilustrated. I upalilo je. Naime, pored novootkrivenih klubova (bless ’em), počeo sam da izlazim po barovima. Ova mesta obilazi neka meni ok ekipa, gde se masa ne talasa, gde za barom stoji neka devojka koja nije namrštena, koja me ipak čuje i gde se barmeni trude da stvarno smućkaju super caipirinhu.
Ah. L’amour – Hm, duge veze. Nekako posedujem tu moć da ubeđujem sebe da je nešto što imam sa nekim, ukoliko traje duže od mesec dana, ustvari super i da treba da pokušam da izguram. Jer to je okE. Ona je super zanimljiva, super lepa, ne sluša narodnjake, bila je na koncertu Stonesa u Beogradu i zna da je Springsteen objasnio u Beču. Naravno, voli Tarantina i dobro se oblači. I naravno sex je nikad bolji. I sve je to super. I svima to bajno izgleda. A zašto se pitam? Ne treba da se pitam. Jer ja nju poznajem i ona mene poznaje. I znam da ćemo napraviti pastu, skuvati čaj i pustiti neki Tom Hanks vs Megg Ruyan Ljubić, da ćemo imati sex i da ću posle toga otići kući. Znam ja da ne postoji idealna veza. Sve je to produkt Holivuda. I ljubav jeste jedan veliki kompromis. Ali ne treba da izgleda to sve tako komplikovano, teško i sa gomilom fusnota tokom razgovora. A zašto ne prekidam? Jer značimo jedno drugom i jer smo ušuškani u sigurnost. Jer se tako dobro poznajemo. A suština je da sam lenj i da mi je teško da priznam da od toga ne može bolje i da nešto tu ne štima. Jer nam se ipak ne poklapa kosmička karma ili šta već. Drugarica je bila upravu kada je rekla da pošto sam vodolija a ona škorpion, to nikako ne može da uspe. Čak je na kraju tog razgovora pomenula termin veliki prasak ili tako nešto. Naravno veliki prasak se desio. Žene i njihov horoskop. Jedan mudriji čovek od mene mi je rekao da, da bih znao šta mi ustvari odgovara i da bih prepoznao tu neku pravu kada naiđe, treba da menjam. I upravu je. U dugoj vezi čovek zaboravi to. Izgubio sam se u prevodu ili šta već. Treba menjati. Jer samo tako ću znati da stvarno uživam u toj nekoj novoj vezi, sa gomilom tih nekih novih momenata koji me čekaju. Treba menjati. Oprostite mi, uspeo sam da zvučim kao neko izašao iz High Fidelity-a.
Jedem. Znači postojim – Nakon završenog faxa i zaposlenja, susreo sam se sa enormno velikim gubitkom slobodnog vremena. Pokušavajući da stignem sve što sam do tada, u tim blaženim godinama studiranja stizao, dovodilo je do premorenosti, jurcanja, viška kilograma i svega ostalog. Višak kilograma. Ceo život sam se aktivno bavio sportom i imao tu prvilegiju da iako sam uživao u svim blagodetima proteina, mlečnih proizvoda, ugljenih hidrata i svega ostalog što spominju, a što odjednom ne valja, bio zadovoljan kako sam građen. Sada nemam više vremena za svakodnevni koleno damage na školskom betonu i bleja, basket, basket, bleja. Kao posledica sedenja po ceo dan ispred mog novog najboljeg drugara notebooka i nepromenjene ishrane, nakon nekog vremena sam primetio, uvek popularne, love handles kako mi se smeše iznad kaiša. A to mi se nikako nije svidelo. Edukujući se, saznao sam da je uzrok celog tog zamešateljstva oko kilaže, ustvari kombo ishrane i nedostatak kretanja. Eto mudrosti. Ovaj deo oko ishrane mi je stvarno teško pao.
Prvi korak je bio da ne večeram. Ili bar ne svako veče. Međutim, posledica ovoga je bila da su kg samo prestali da se povećavaju. Onda skapiram da spadam u grupu ljudi sa sporijim metabolizmom – sporo mršavim, a brzo se gojim.
Drugi korak je bio pokušaj da ubrzam metabolizam. Unosio sam manje obroke češće. Sa dosta vode između. Kilaža je još uvek ista, ali sam se bolje osećao.
Treći korak i opet internet. I opet od nekog čujem, pročitam da su ti prokleto ukusni ugljeni hidrati ne baš najbolji. I tako smanjim unošenje hleba. I to nešto od skoro. Mislim da mi je bilo najteže da ne jedem hleb sa pastom. Šta da radim. Spalite me. Jeo sam hleb i sa krompirom i sa pastom.
I sada se osećam super, salo se smanjilo, a kilaža je otprilike ista. Da objasnim samo ovaj nazovi paradoks sa kilažom. Kh, kh, u međuvremnu sam povećao nivo fizičke aktivnosti u toku nedelje (cepam drva za keš) pa se povećala i mišićna masa. Devojke navalite.
And let there be “The Game” – Najbolji drugar se vratio iz Madrida i sa gomilom “kako je to fenomenalan grad priča” doneo mi je i jednu knjigu na poklon. Na koricama je pisalo “The Game”, autor Neil Strauss. Predao mi je paket sa polusmeškom i rečenicom da će mi ova knjiga promeniti pogled na svet. Izdata je davne 2005. Kasnije, kada sam završio sa čitanjem, gledajući u datum izdavanja, možda sam prvi put stvarno skapirao koliko smo ustvari odsečeni od ostatka zanimljivog sveta. Neću pisati dalje o ovome, tema je prevelika, a ja hoću napolje. Ostaviću neka vas kopka. Samo ću reći da je ovaj bestseseller obavezno štivo svakom muškarcu. Knjiga me je stvarno navela da promenim moj pogled na svet. Žao mi je što zvučim ovako lirski i poetično, ali stvarno je tako. A muški deo publike neka odmah ode na amazon. Klik. Pročitajte The Game.
Za sve ostale – Krenite sa nekom malom promenom. Npr, nemojte da se vraćate istim putem kući. Možda brže stignete, a možda baš tada kada promenite autobus sretnete devojku iz osnovne koja vam se extra sviđala i ona vam da telefon da se ispričate. Možda. A možda i ne. Na kraju krajeva nije ni važno. Bar ste pokušali.
I zapamtite da, ako nastavite da radite stvari koje ste uvek radili, dešavaće vam se stvari koje su vam se uvek dešavale. Zato osmeh na lice i naručite suffle kao dezert.
Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmilene raspravke do kasno u noć. Nema strplljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinasto zelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.
