Sve se već dogodilo. I događa se sada. I sutra će ponovo. Sve je tu oduvek. Premešta se po spirali vremena, diže i urušava, širi i izobličava. Duh vremena. Ali u taj duh utkana su iskustva svih vremena. A neko negdašnje vreme poznavalo je bezvremenost, prožimanje i uslovljenost prolazećih i dolazećih razdoblja. Iako je to znanje bilo prigušeno, jer su u nekim ciklusima dominirale potrebe za drugačijim znanjima i iskustvima, uvek je bilo prisutno. U duhu sadašnjeg vremena, duh spoznaje i samospoznaje opet jača. Gura u stranu dogmu, šablon, kanon – sve one zakonitosti koje je ljudski um smislio kako bi ukrotio, obespravio i ućutkao istinsko božanstvo. Sebe samog.
Mislite da živimo u najgore vreme ikad viđeno na planeti? Pa, ako je vreme odluke za vas najgore vreme, onda ste potpuno u pravu. Nikad gore nije bilo! Možda u doba biblijskog potopa, kad su ljudi doneli fatalne odluke, koje su dovele čovečanstvo do praga nove apokalipse, koja praktično predstavlja još jednu šansu da donesemo dobre odluke. Vidite, juče su ljudi odabrali ego umesto bića. Danas živimo usred paradoksa te odluke. Žudimo za bićem i plašimo se da ćemo izgubiti ego, ako pronađemo biće. Taj apsurd nas bolno proganja u iskustvu partnerske ljubavi. Ginemo da volimo i budemo voljeni, da u svom partneru ugledamo sebe najdivnije, da odahnemo i živimo zauvek srećni. Zaljubimo se i na trenutak dostignemo Diznijev dizajn ideala.
I onda nas svom snagom sustignu posledice davnašnjeg ljudskog izbora. Posesivnost, ljubomora, moral, osuda, očekivanja – partner uopšte nije tako divan, veličanstven, hrabar, razuman, dobar, tolerantan, veran, posvećen – meni. Ako nas svetlost sopstva obasja u ljubavi, moći ćemo da sagledamo da li je on takav prema sebi. Možda ćemo moći zajedno, voleći u drugome ono što on voli u sebi, bodreći ga da se ostvari i bude to što jeste, sa sobom i sa nama. I to je najveća sreća u partnerstvu. Češće će se zamerke, neoprosti i nerazumevanje sa besom i tugom gomilati toliko dok se osećanje ljubavi ne izjednači sa osećanjem bola. Ljubav boli. Kažu rešeni da uvek naprave pogrešan izbor, da se uvek priklone egu, da negiraju biće i da zaborave da su ga uopšte ikada sreli. To što su doživeli milost, ma to je samo hemija – bili su dobro raspoloženi. Ljubav isceljuje. Kažem ja. Moj ego nije moj vrhovni alhemičar. Služi mi samo za pregovore sa drugim ego-utvrđenjima.
I tako postojimo svi, u ovom trenutku apsurda. Poštovaoci bića i konzumenti ega. Nepomirljivo različiti koliko to samo mogu da budu jedinke iste vrste. Zato što biće obuhvata sve i doseže svuda. Ego mu je dostupan. Može da ga razume, upotrebi i odloži. Dok ego konta da se odvija nešto strašno ugrožavajuće i opire se svim silama tuposti, ubeđenja, logike, principa – svom zadrtošću i banalnostima kojima je ego obilato naoružan. A vreme je najgore – čeka nas samo jedna odluka. Za biće. To znači za srce, za ljubav, za isceljenje. Ako opet prevagnu sile ega, čovečanstvo neće imati još jednu priliku.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
