Ponekad nije loše biti javna faca u svom ataru. Znaju za vas i oni iz drugih atara koji se bave javnim poslom, pa vas puste na koncert za dž i još vas tretiraju kao da ste faca. I tako sam se provela za sve pare (dž) na koncertu Atheist Rap-a u Jagodini – susedni atar, bratstvo i jedinstvo i ostali zaostali komunistički fazoni. I još se družila sa muzičarima, kojima su klinci prilazili da se slikaju i dobiju autogram. Kul.
“Talir” je klub u Palminoj Jagodini, koji je uglavnom prs’o, kao i sva pusta ostrva rok kulture u provincijama uže teritorije bivše Jugoslavije. Jagodinci tvrde da je u Paraćinu bolji provod, a to tvrde i Ćupričani. U pravu su. Osim što se Ćuprijanci ne računaju, jer oni su nekako crna rupa između Palme i Paraćina, o čemu se slažu svi iz regiona, još iz vremena kad je Jagodina bila Svetozarevo, a Paraćin Žvazbuka žvake i Srpska fabrika stakla. Ipak, kao i svakom turisti, prijalo mi je da promenim naprsli klub koji pohađam u rodnom selu (u kome sam već slušala Ateiste) i likove koji su se između sebe odavno smorili, doživim kao nove i osvežavajuće. Svirka je bila standardno odlična, mada Novosadisti kažu da je ovo bilo najbolje zezanje u proteklih nekoliko godina.
Gomila je bila većim delom valjano ušikana, sa scene se hvalilo jagodinsko pivo, najpijaniji slučajevi su se pentrali na zaštitnu ogradu, bilo je i bacakanja uvis, za šta verovatno postoji neki stručan koncertni naziv koji ne znam, a jagodinski momci su bili izuzetno druželjubivi i po čitavu deceniju stariji od moje ciljne grupe, što je bilo osveženje u mojoj pedofilskoj koncertnoj karijeri, pa su pali predlozi i razmena brojeva telefona. Benigno. Ne očekujem da ću u skorije vreme opet biti turista u Jagodini. Osim ako “Talir” ne ugosti uskoro, recimo DLM.
Dodatni začin provodu, koji bez toga ne bi delovao kao totalna fatamorgana, bio je povratak u sitnim jutarnjim satima u rodno blato, dvadesetak kilometara dalje od Palminog plodnog tla, kombijem koji je vozio ozvučenje. Ne, nisam sedela na kutijama, ali mlađi jesu. Ja sam držala na ramenu mog prijatelja, velikog organizatora lokalnih koncertnih priredbi i strastvenog posetioca svetskih koncertnih spektakla i kontrolisala da na vreme stanemo, kako bi se on isteturao i bacio peglu pored puta. U momentu kad je šef ozvučenja stao na pumpi da natoči gorivo, moj drug peglao u gustišu, a mlađarija urlala u tovarnom delu, desio se začin. Vozilo nije htelo da upali, ma nikako. Verglanje do besvesti, pokušaji paljenja na gurku, pri čemu sam prvo sedela za volanom, a posle gurala, sve dok neki dobrostivi Ćuprijanci nisu stali i upotrebili sajlu za vuču. Ima izgleda u sumračnoj zoni Ćuprije raritetnih primeraka kolega na drumu, hvala im do neba. I tako smo stigli živi i čitavi i zakoračili u nove radne pobede neispavani i mamurni, sa pričom o provodu i avanturi u senci Palme za bitange i ribice.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
