Ona izreka o tome da hiljadu puta izrečena laž postaje istina, nije istinita. Laž ne može da postane istina, ali može da bude realnost. Vera u realnost ne stvara istinu, ali omogućava život u matriksu. Crvena pilula ili plava? Kakav je to uopšte izbor? Da li moram nešto da uzmem da bih se probudila? A šta ako neću?
Ne možeš da isključiš matriks. Ali možeš da isključiš sebe. Iskopčaš se iz matriksa i uključiš direktno u svest. Bez linka pilula, bez metafora, bez zamajavanja. Dovoljno je da istina bude dovoljna. Bez obzira na realnost.
Da li je nešto zdravo, ispravno, istinito, dobro i produktivno, zato što milioni ljudi veruju da je to tako? Ili je to i dalje iluzija, štetna, lažna, kontaminirajuća i destruktivna, iako samo mali procenat u odnosu na ogromnu većinu zna da je to tako?
Težim da svoju realnost izjednačim sa istinom. Ne zanima me da li sam u pravu, ne interesuje me iluzija o tome da li uspevam. Ne radim na tome da nekog pridobijem za svoju stvar, da neko potvrdi moj stav, ali prijatno se iznenadim kad sretnem nekog ko takođe nastoji da pronađe istinu u realnosti. Zašto me to iznenađuje? Zato što znam da živim u matriksu većine i zato što se ljudi uglavnom upinju svim snagama da održe mašinu u pokretu. Zadovoljavaju se utiskom da nešto rade, dok zapravo oni rade da bi to se to nešto održalo.
