Da li je realnost koju živim, samo matriks unutar matriksa? Kako da znam? Jedino po tome kako se osećam. Matriks me iscrpljuje i umara. Moja realnost me ispunjava i osvežava. Onoliko koliko je istinita. A svakodnevno se unutar sopstvenog sveta kontaminiram i nastojim da se pročistim. Ponekad mi ide sasvim lako i spontano, ponekad ne.
Osećanja se kovitlaju na površini, dižu prašinu realnosti, traže da budu priznata, prihvaćena, doživljena, osvedočena i otpuštena. Ispod njih je ono važnije. Onaj osećaj mira ili nemira. Mir poručuje da je nivo realnosti i istine izjednačen, da harmonija postoji i da se može dotaći na trenutak. A ponovljeni trenuci traju sve duže. Nema veze što se mir uvek uznemiri i naruši i što budem izbačena na površinu, u prašinu, u rovove borbe protiv matriksa. Uvek mogu da se vratim tamo i svaki put mogu da ostanem malo duže. Jer to tamo je tačno ovde. Ne treba nikuda da idem, ništa da tražim i ne moram da pravim bilo kakav iluzorni izbor. Samo se setim da treba da se pročistim, obnovim, povežem i da osećam da postojim.
Kad sam mirna, onda znam. Ne umem da objasnim šta znam, ali znam za mir. Za osećaj unutrašnje slobode. Za opojnu bujnost života koji ne traži nikakav smisao, jer mu je dovoljno to što jeste. Što živi.
Aleksina Đorđević
