Kosmos uzvraća udarac. Što je nešto što bi trebalo da očekujem na dnevnom nivou, zar ne? Mislim, koliko besmislenih, sumanutih, besnih, plitkih, zaumnih, dokonih, glupavih i nadasve nerealnih pretnji i molitvi sam mu uputila? U nekoj lošoj komediji, sad bi mi se iz nebeske fiskalne kase odmotao po podu tačan račun sa nazivima artikala. A čak i u lošoj komediji ponešto bude baš smešno. Za razliku od mog života u kome je sve urnebesno, naročito kad dramim i kukam.
Bumerang besmisla mi se vratio i to ne mučki, s leđa i zvek u glavu pa ti vidi, nego na glavna vrata.
Realni život kuca na vrata, rekao je bumerang.
Ma, odavno ih je razvalio, samo mi još tripujemo, odgovorila sam.
Vratilo se ono što sam prepoznavala kao ljubav, sa svim nadanjima i ostalim sranjima, realnim i nerealnim, koja idu uz to.
Osećam se kao da mi je neko isisao poslednjih šest-sedam godina života i rekao ‘ajde ponovo.
I nemam akciju, a ni reakcija mi baš nije veoma suvisla. Lupa mi srce i uzdišem i plačem i vraća mi se film i besnim i ništa ne znam.
Pameti nema, a stečena mudrost nije dovoljna.
Priključite me intravenozno, kardiografski i encefalografski na muziku i pustite me u tri lepe.
Tačno znam zašto su neki ljudi odustali od života. Možda neko misli da je to božija volja, što ljudi umiru mladi od ovoga ili onoga, ali nema to pojma. Prosto su se smorili i poklekli pod teretom pre ostalih.
Nisu hteli da ostare. Nisu hteli da dočekaju da ih život istanji do nemoći, oduzme sve što imaju, raščoveči i isključi. Pa su se isključili pre svega toga.
Ili ja samo tripujem da je život sabiranje uzastopnih gubitaka, koji dok se nagomilavaju, postaju sve češći, teži i siroviji.
A taj zbir je u konačnom obračunu, sve ono što smo podneli i preživeli i što nas na kraju košta života.
Optimisti čitav taj tovar besmisla nazivaju iskustvom.
Lutanje, potraga, put, rast, razvoj, sazrevanje… Ma da. Možda tek kao posledica gomilanja iskustva. Malo ojačaš i disciplinuješ spremnost za cimanje, za dizanje i nastavljanje posle nokauta, zapatiš filozofiju koju puštaš sebi na repit, primenjuješ je kao adrenalinsku injekciju, kao fiks, kao dimnu zavesu.
Osmisliš način prihvatljiv svom umu da poveruje u priče pred spavanje.
Da poveruje da će se naspavati i odmoriti i biti spreman za sledeću borbu, u kojoj će pobediti, a kraj će biti srećan…
Kao da kraj postoji.
Kao da sreća i kraj uopšte mogu da stoje u istoj rečenici.
Kao da se bitke okončavaju pobedom ili porazom.
Život me drži u klinču, udara gde stigne, uzvraćam naslepo, ne znam zašto se bijem, ali ako zastanem prebijena, najebaću.
Kao da ne najebavam sve vreme.
Možda će biti lakše kad se grlimo, kaže bumerang.
To i očekujem, kažem, potpisujući samopouzdanje bez pokrića.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
