Fashion vintage stil uz koji ćeš biti prepoznatljiva na maturskoj večeri

Jelena Gavrilović o modi, trendovima i stilu: “Patike su postale moj novi modni fetiš!” (INTERVJU)

Kako da 40-te budu nove 20-te: Ako još uvek ne koristiš ovaj sastojak u nezi kože lica, bilo bi dobro da počneš!

Šta oni koji ispunjavaju život zelenom bojom rade bolje od ostalih?

Zašto je serija Sluškinjina priča toliko relevantna danas i kako pomaže ženama da se (iz)bore za svoja prava

Da li možemo spasiti planetu Zemlju?

Tri sporty chic načina da nosiš patike ovog proleća kao Nina Seničar

Fenomen veštačke inteligencije ili zašto smo zapravo fascinirani serijom Zapadni svet

„Sve što možemo da zamislimo je stvarno“: U čemu se krila inspiracija i genijalnost Pabla Pikasa?

Horoskop otkriva: Šta vam je potrebno da čujete kad vam je srce slomljeno?

Cigla u glavi: Bunari u lavirintu

Cigla u glavi: Bunari u lavirintu

Ćorsokaci duž zidova, posuti su bunarima. Samo napred, veselo i poletno, negde ću dospeti, sigurno. Pred neki zid. Na dno nekog bunara. Jer tako se igra taj matriks. Kad ugledam svetlost na kraju tunela, ispostavi se da sam na dnu bunara. I da moram da smislim kako da se popnem. Kad mi bace konopac, percepcija se promeni i to je samo uže koje leži duž puta, a ja samo treba da išetam ka onom svetlu. I sve što znam je da je pravo napred jedini pravac koji uopšte postoji. Nema tu šta da se bira. Gde god se okreneš, dupe ti pozadi. I kuda god korakneš, srljaš glavom u zid.

Na zabavu bogova matriksa, zidovi su ponekad providni. A ja sam mušica koja ludački zuji po prozoru, pokušavajući da izleti. Hodam duž staklenog zida i vučem šipkom po njemu, makar da ga izgrebem, da izazovem neki zvuk, da osetim kad zid prestane. A onda se setim kako radi matriks. Ne treba mi šipka, nikakvim posrednim sredstvom neću doakati zidu. Samo mi treba promena percepcije. Dakle, pentram se? O ne. Zatvaram oči, trčim i skačem. Pravo u bunar. Koji je prolaz do sledećeg svetla, koji je možda stakleni zid. Tamo ću probati nešto drugo.

Zavrtim se ukrug i kad stanem, pružim ruku. Onda otvorim oči i pogledam kuda me vodi moje pravo napred. O, prijatno vijugavim putićem ka horizontu! Ha! Okrenem mu leđa i zaletim se ka zidu. A pošto zid baš to i očekuje od mene, stanem i probudim se. Eno svetla, kaže oko. Ali svetlo nije izlaz, nego prolaz, kaže iskustvo matriksovanja. Ako žmurim dok hodam bilo kuda pravo napred, ne obraćajući pažnju na zidove, bunare i ćorsokake, svetlo će biti na bilo kom mestu gde otvorim oči. Ali ako ih ne otvaram, videću bolje. U mraku nema orijentacije da me zbunjuje, a samo napred će me ionako odvesti tamo gde treba da budem.

To što sam ja nešto htela, to služi da zasmejava bogove matriksa. Ali oni ne znaju ono što ja znam. Gledaju odozgo i vide me kako se dovijam u dimenzijama njihovog lavirinta. I misle da je gledanje ono što je zabavno. Oni ne znaju da van lavirinta nema ničeg za mene, jer ja ne želim da upravljam matriksom.

Glavna uloga mi je dovoljna za zabavu.


Aleksina Đorđević

Editors choice