Izaberi ovu BOJU ako želiš da deluješ SAMOUVERENO i COOL!

Samo za prave HEDONISTE: Kako da napraviš najbolju KAFU ikad!

#BFFOREO FOTO-KONKURS: Budi zvezda modnog editorijala sa svojom najboljom drugaricom i osvojite LUNA play plus!

Ovaj puder možeš nabaviti u svakoj drogeriji – a koriste ga i poznate dame! Pronađi svoju nijansu!

We love: Čuveni Crushed Lip Color ruževi brenda Bobbi Brown stižu i kod nas!

Detaljan vodič za odabir pudera prema tipu kože – koji će ti savršeno odgovarati!

Vodič kroz modele cipela koje će savršeno pratiti tvoje autfite tokom cele letnje sezone

Testirali smo omiljene beauty proizvode Sare Jo! Ovo su naši utisci (VIDEO)

Kućna metoda uklanjanja neželjenih dlačica koju još nisi isprobala – a koja zaista radi!

Beauty trendovi 2018: Copy paste ili ostati svoja?

Cigla u glavi: Bunari u lavirintu

Cigla u glavi: Bunari u lavirintu

Ćorsokaci duž zidova, posuti su bunarima. Samo napred, veselo i poletno, negde ću dospeti, sigurno. Pred neki zid. Na dno nekog bunara. Jer tako se igra taj matriks. Kad ugledam svetlost na kraju tunela, ispostavi se da sam na dnu bunara. I da moram da smislim kako da se popnem. Kad mi bace konopac, percepcija se promeni i to je samo uže koje leži duž puta, a ja samo treba da išetam ka onom svetlu. I sve što znam je da je pravo napred jedini pravac koji uopšte postoji. Nema tu šta da se bira. Gde god se okreneš, dupe ti pozadi. I kuda god korakneš, srljaš glavom u zid.

Na zabavu bogova matriksa, zidovi su ponekad providni. A ja sam mušica koja ludački zuji po prozoru, pokušavajući da izleti. Hodam duž staklenog zida i vučem šipkom po njemu, makar da ga izgrebem, da izazovem neki zvuk, da osetim kad zid prestane. A onda se setim kako radi matriks. Ne treba mi šipka, nikakvim posrednim sredstvom neću doakati zidu. Samo mi treba promena percepcije. Dakle, pentram se? O ne. Zatvaram oči, trčim i skačem. Pravo u bunar. Koji je prolaz do sledećeg svetla, koji je možda stakleni zid. Tamo ću probati nešto drugo.

Zavrtim se ukrug i kad stanem, pružim ruku. Onda otvorim oči i pogledam kuda me vodi moje pravo napred. O, prijatno vijugavim putićem ka horizontu! Ha! Okrenem mu leđa i zaletim se ka zidu. A pošto zid baš to i očekuje od mene, stanem i probudim se. Eno svetla, kaže oko. Ali svetlo nije izlaz, nego prolaz, kaže iskustvo matriksovanja. Ako žmurim dok hodam bilo kuda pravo napred, ne obraćajući pažnju na zidove, bunare i ćorsokake, svetlo će biti na bilo kom mestu gde otvorim oči. Ali ako ih ne otvaram, videću bolje. U mraku nema orijentacije da me zbunjuje, a samo napred će me ionako odvesti tamo gde treba da budem.

To što sam ja nešto htela, to služi da zasmejava bogove matriksa. Ali oni ne znaju ono što ja znam. Gledaju odozgo i vide me kako se dovijam u dimenzijama njihovog lavirinta. I misle da je gledanje ono što je zabavno. Oni ne znaju da van lavirinta nema ničeg za mene, jer ja ne želim da upravljam matriksom.

Glavna uloga mi je dovoljna za zabavu.


Aleksina Đorđević

Editors choice