Čovek čijim je pesmama nafilovan tekst pravi užasno romantičnu muziku. A to je ona vrsta užasne romantike, koju mogu da podnesem, čak i u društvu većem od dvoje. Tako eksplicitne pesme o ljubavi, bolu (pleonazam li je, šta li je?) uvek me zateknu nespremnu i bude mi nekako neprijatno, znate, kao kad vas zateknu bez gaća. Samo što mi nije toliko neprijatno kad me zateknu bez gaća. Ali sad sam rešena da se bavim romantikom, makar mi se želudac vezao u čvor. Zato što romantika nije vezana isključivo za situacije među ljubavnicima, zato što postoje mesta, vremena i trenuci savršeno romantične samoće i zato što hoću da prevaziđem taj neprijatan osećaj, gori od stida.
Ima to neke veze sa idejom šta je kul. Nekako nije kul izgovarati jednostavne reči želje, potrebe i nežnosti i rizikovati da sve to spakuješ u muziku, kojoj lako može da se nalepi pičkopatnička etiketa. Ali nešto me baš briga za kul. I to je samo etiketa. Kulija od one druge, kontam, ali baš me briga. Kuliranje papreno košta. Objavljujem bankrot. Proglašavam romantiku legitimnom. Jer, previše je ima na dnevnom nivou, da bih uvek umesto nje birala burlesku.
