Čitavo brdo prekriveno rascvetalim makovima koje me skoro ostavilo bez daha, jednako je divno kao jedan crveni mak, koji sam dobila u šetnji, kad je ljubav tek počinjala. Vatromet koji je odjednom raspalio nebo i pod kojim sam se ljubila nasmejana, dragocen je kao i onaj pod kojim sam se smejala sama u novogodišnjoj noći, okrećući se u krug, raširenih ruku, da uhvatim svaki blesak na nebu i odsjaj u reci. Plavi horizont bez linije koja odvaja more i nebo uzima mi dušu i natapa je ushićenjem, kao i tesni zagrljaj u polusnu, dok se toplo telo privija uz mene malim, mrdavim, nesvesnim pokretima ušuškavanja, proizvodeći bezvremeni osećaj bezbrižnosti i opuštenosti.
I to je moje, zauvek.
Ako je i još nečije, počastvovana sam, duboko.
Nikada se neću napiti do smrti, ali razumem to. Tu potrebu da ugasiš svest i prepustiš se, da realnost zameniš snom. Nije to za mene. Kad budem odlazila neću pobeći i neću podleći strahu. Oprostiću se sa voljenima i reći ću im volim vas i sad morate da me pustite, jer idem. I imam jednu veliku, goreću želju za taj trenutak i to je moje najromantičnije maštanje. Htela bih da tada ugledam u mraku i tišini onaj prašnjavi, uzani put koji se vidi samo zato što sa obe strane pune žbunja i drveća trepere rojevi svitaca, poput živih zvezda, kao da hodam kroz noćno nebo – jer tuda vodi moj put.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
