O, kako sam volela tu igru! Moja sestra i ja zvale smo je zarobljenica u kuli i izmislile je na bedemima neke stare tvrđave u nekom gradiću na Istri, jedne zime na moru.
Da, u toj ofucanoj Jugoslaviji dešavalo se da zimi odemo na more, eto tako. Porodično. Jer je raspust. Da malo vidimo kako izgleda zima na moru. A posle ćemo na skijanje. Možda na Vogel, osim ako nam nije bilo dosta Slovenije za jednu zimu, pa skoknemo do Jahorine. Velika nam je bila zemlja, išli smo svuda, a mi cure smo svuda maštale i pronalazile avanture. Tog dana smo stopirale od Portoroža pa nadalje, da vidimo dokle ćemo stići i šta će nam se dopasti. I dopalo nam se tu na tim ostacima tvrđave, visoko iznad mora, gde je duvao vetar zanosnog morskog mirisa, a veličanstveni talasi se lomili daleko dole o stenje i čulo se do neba ono zapljuskivanje i rasprskavanje i onaj šum povlačenja talasa i nadolaženja sledećeg. Koliko je bilo opojno gledati u taj bajkoviti prizor pri mutnom zimskom suncu, toliko je bilo čarobno sklopiti oči, slušati i disati. I tako smo očarane provele sate na kamenju koje je sigurno bilo magično, jer nas je pretvorilo u zarobljenice u kuli.
Htela sam da napišem nismo bile baš klinke, a onda shvatih da je tinejdžerski uzrast od 14 i 17 godina baš skroz klinkast. Bile smo klinke divljakuše, koje su sebi smele da dozvole svakojake slobode, a da matorci (koji su bili mlađi nego ja sada) uopšte ne brinu o tome gde smo i s kim smo. Smele smo da nestanemo na ceo dan, negde u nekoj Sloveniji i da se niko nijednog momenta ne zapita da li nam se nešto dogodilo. Sve je u redu ako se pojavimo u hotelu na večeri. A mi smo bile pametne klinke i redovno smo dolazile na večeru, obasjanih lica sa ogromnim tajnovitim avanturama u srcima, potpuno slobodne i bezbrižne. Ah, kako je bilo zanosno biti zarobljenica u kuli! Što li sam se toga setila?
Posle tridesetak godina osećam se kao zarobljenica. Ali ne u nedostupnim visinama kule sa plavim nebom gore i još plavljim morem dole svuda unaokolo. Nego u gradu okruženom poplavljenim poljima, u kome se ljudi bore da izbace odurnu blatnjavu vodurinu iz svojih domova, iza kojih ostaje gmizavo, crveno, smrdljivo blato. Nemam gde da pobegnem. Niti mi pada na pamet da bežim. Možda malo na izlet, u dragocena maštanja iz bezazlenog tinejdžerskog doba. U neslućene visine kule, u kojoj je zarobljeništvo čista sloboda letenja u nebo. Da odmorim oči na plavetnilu, koje mogu da vidim i kad ne žmurim. Bogatstvo i sloboda unutrašnjeg sveta uvek su tu, da me spasu.
A onaj vitez u blistavom oklopu, sa zelenim barjakom koji vijori na zimskom vetru, na belom konju, kome bela griva i raskošni rep vijore poput barjaka, sa kosom koja šiba u zlatnim bičevima ispod kalpaka, nikad nije došao.
Ali zato uvek mogu da ga vidim.
Izvor fotografija: pinterest.com
