Kako da svoj stajling učiniš #streetstyle urbanim uz pomoć samo jednog komada!

10 trikova za postizanje savršenog “no makeup” makeup look-a

Oh-la-la: Beauty trendovi koje ove jeseni “diktira” grad ljubavi – Pariz!

Kako stvarne žene rešavaju najčešće probleme sa kosom?

Mali trikovi koje možeš da primeniš kako bi imala više vremena tokom dana!

Prvi put mama: 9 pitanja o dojenju koja te možda muče, a nisi imala koga da pitaš!

4 jednostavne odluke koje možeš doneti kako bi dala svoj mali doprinos svetu

Shaped by passion: Kako da postaneš najbolja u onome što radiš

5 načina da se odgovornije ophodiš prema novcu

Kako da osvežiš svoj jesenji stil neutralnim nijansama

Ne znam zašto imam onaj osećaj. Smrzavam se iznutra. Nije zbog košave. Ona samo uređuje scenu, pravi muzičku podlogu i daje pravu atmosferu. Osećam se kao da sam progutala grudvu. Samo što ta strepnja sada ima vrlo jasan oblik. Ima ime. Neću da kažem.

Isto je kao pre iskustva. Kao kad sam samo zamišljala šta sve može da znači još samo par onih Milanovih proročkih godina za nas.

Uvek sam se ježila od te pesme, jer sam znala koliko je istinita. I kad je sada čujem, znam da više ne važi. Prošlo je par puta po par decenija za nas. I ništa. Nisu bile za nas. Proroci su otišli. Mi smo ostali da čuvamo grudve u stomacima. Da se smrznemo, kad tako nešto čujemo, jer je to što slušamo, ono što osećamo. A osećamo strah.

I nemoj da mi je neko sad pomenuo ono o kakvim mislima takvom životu, jer ja ne mislim ništa. To strašno uopšte nije u mojoj glavi. Treperi mi u stomaku. Uvrće mi solarni pleksus i vezuje ga u čvor.

Strašno se plašim!

Onoga što sam videla da se događa. Onoga čega sam se uvek najviše plašila. Onoga što je toliko monumentalno veće od svega drugog u svim našim srcima.

Bezumlje, jednoumlje, glupavost, primitivizam, krvožednost, osveta, moć, vlast, politika, rat.

Toga se plašim. Više nego đavo krsta. Krst nikada nije daleko odagnao đavola. A sva ova strahota je daleko odagnala normalan život. Odavno. I opet će. Pobogu, opet će.

Umirem od straha.

Stare kuražne pesme osmišljene da održe duh zdrave pameti i normalnosti, nisu odagnale zlo. Tada. Nisu nikada. Samo su služile da ne zaboravimo šta je važno. Kad nas obuzme strah.

Važno je da se smejemo. Da prkosimo. Da se ne predajemo. Da pevamo.

Ali dokle ćemo živeti kao partizani?

Sitni diverzanti u debelom dupetu moćnog nasilnika.

Dokle ćemo pružati gerilski otpor?

Šta ćemo, ako opet zapuca? Isto i dalje?

Po šumama i gorama, ako ne stignemo da zbrišemo preko crte.

Nemojte vi meni ih, pa neće valjda da dođe do toga.

Zar ste zaboravili kako je prošli put došlo do toga?

I pretprošli?

Nisam pesimista, nisam mračna, nisam baksuz.

Samo imam grudvu u stomaku. Tačno određenog imena.


Aleksina Đorđević 

Editors choice