“Od*ebi. Hoću da me boli.” Ma to nije stih, to je ultimativni odgovor.
Nemoj da plačeš. Zašto si tužna? Smiri se. Biće sve u redu.
To su gluposti. I laži. Neću nikakvu utehu. Neću anesteziju. Hoću da osećam. Sve. Stalno.
“Sada je tako/sve dok/ne bude drugačije.”
Savršeno. Tako je kako baš treba da bude.
Da li je to realno? Da li je razumno? Da li je mudro?
A po čijim merilima, molim?
Meni je realno. Mom razumu kristalno čisto. U potpunoj ravnoteži, mereno instrumentom moje mudrosti.
Ako izgleda poetično, romantično, zanesenjački i suludo, to je zato što realnost, razum i mudrost posmatrača gledaju kroz prljave oči. Pogledom naviklim da odvaja korisno od nekorisnog, poznato od nepoznatog, bez vizije u kojoj taj koncept jednostavno ne radi.
Bez sposobnosti da poetične, zanesenjačke, romantične i sulude prizore vidi kao integralni deo surove, bizarne, praktične i prozaične realnosti. Umom koji u jednoj fioci drži umetnost, a u drugoj prljave čarape, ne kontajući da je umetnik maločas isprljao te čarape dok je napipavao put po muljevitom dnu do onog tamo ostrva suštine i istine.
Ah, rekla bih vam možda o čemu se tačno radi, ali otkrila sam jedan odgovor.
Od*ebi.
Tako se čuva biser. Inače bi odmah bio izložen proceni. Koliko je veliki, kakva mu je vrednost – estetska i tržišna, i čemu može da posluži. Ljubomorni bi ga obezvređivali i pričali o tome gde može da se nabavi bolji, sarkastični bi ga proglašavali smešnim i dokazivali naučnim činjenicama njegovu bednu usamljenost u mojoj kutiji za dragocenosti, a svakako bi se našao i neki lopov, kao i gomila koja procenjuje i osuđuje one koji osuđuju i procenjuju.
Retki vlasnici takvih bisera tačno znaju o čemu ja ovde buncam.
Ono što me greje i oživljava nalazi se van dometa uobičajenih mernih instrumenata. Uopšte, merljivo je jedino merom u kojoj me greje i oživljava.
I zato ne želim utehu u tuzi i očaju. Kao što ne želim da objašnjavam zašto sam srećna. Moji razlozi nisu iz vaše realnosti. Moja tuga i sreća niču iz istog korena, prepliću se i organski su povezane. Ushićuju me i raspamećuju.
Jer sada je tako, dok ne bude drugačije. Od*ebi pameti.
I kad bude drugačije, da li je to drugačija realnost, ili se samo menja percepcija i koncept?
Osim ako vitalan deo realnosti ne čine percepcija i koncept.
U ovom trenutku moje realnosti, one koju moja percepcija registruje, koncept je ovakav: materijalno i duhovno se sudaraju. Ono materijalno koje je pogrešno shvaćeno kao primarno i ono duhovno koje je pogrešno shvaćeno kao nerealno. Realno duhovno prožima materijalno, čime ono prestaje da bude primarno, ali ne postaje sekundarno. Samo biva oduhovljeno.
Šta to tačno znači, znaću kad budem znala.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
