Kratka sam i sa malterom. Gipsa ima. Drvena građa me zeza dosta. Ali zato cigle pretiču. Preraspoređuju se. Padaju i upadaju. Razbijaju se i ostavljaju crvenkastu prašinu, pun mi je… nos crvenkaste prašine. I oči su mi crvene. Da mi je ćale Zemunac, odmah bi me provalio da sam plakala. Ovako, prolazi priča da sam pušila neku redhedušu, pa me puklo u oči. Možda bih mogla dobro da prođem sa dilovanjem crvenog praha. Pošto sa delovanjem ide baš do jaja.
Sve te cigle koje su mi se obrušile na glavu i iz glave, reciklirale su se i izašle mi na nos. Nanos crvenog praha je građevinski materijal od koga mi jedino pada na pamet da napravim cigle.
Jbg, uvek mi samo nešto tvrdo pada na pamet. I na glavu. I na prste.
Kakvo god agregatno stanje cigle bilo, kad pada, bije i udara.
Erupcija nesvesnih sadržaja, lavina cigli kulja u reku vrelog praha. Čemu to služi? Pročišćenju? Ah, da, to je proces.
Dođavola, sve je proces. Zajeb sa procesima nije što čim se jedan završi, odmah počne drugi, nego što bar tri procesa uvek idu paralelno. Procesi nekuda vode. Mene su doveli na rub. Nerava. Pameti. Shvatanja. Svesti. Gledala sam sa ivice u dno ambisa i pitala se hoću li upasti i da li mi treba gurka da prekoračim ivicu. Istovremeno sam se pitala koja je to sila koja će me povući nazad, u moj uobičajen balans, koji je zapravo hodanje duž ivice. Disbalans je kad stanem, okrenem se licem ka ivici i gledam preko. U ambis. Dno se ne vidi. Stojeći nepomična, nepogurana i nepovučena razumela sam depresiju, gutanje lekova i sva ostala premošćavanja za kojima ljudi posežu, ne bi li spojili sa sobom, ponovo.
Šta je potrebno da se neko siguran u svoju snagu, stabilan kad su svi oko njega labilni, miran kad svi šize, zagledan u dubinu, koliko i u daljinu, isključi i stane? Da dopusti da ga obuhvati vakuum i da sve što je ikad dovodio u pitanje, zato što se sve što je važno stalno preispituje, pošalje dođavola i ostane go, ranjiv, nespreman i nespretan, na ledu bivšeg razuma? I da sva pitanja slije u samo jedno, izlizano od vekovne kolektivne upotrebe da li ću sada odustati? A to nije forma tog istog pitanja da li da odustanem koja implicira da izbor postoji, a da postoji i snaga da se odluka donese. Ovo je ono kad gledaš sebe i čekaš da vidiš šta će da se desi. I vidiš strah. Jer nije najlakše odustati. Nije uopšte lako samo se opustiti i upasti u ambis, jer taj pad traje i traje. A pad na dno ne znači da će se svest o padu na dno blagotvorno isključiti.
Još je teže odstupiti, okrenuti se od ivice i nastaviti duž nje. Jer ni to nije odluka, nego rezultat svih onih procesa koji su eruptirali onolike cigle. Znači, stojiš, gledaš strah i čekaš. I kad se spojiš sa posmatračem i osetiš taj strah, tek onda nemaš pojma šta će da se desi. Intervencija dolazi spolja. Nešto te gurne. Ili te nešto povuče.
Ono što te gurne verovatno je ono što te zaustavilo i nagnalo da gledaš dole. Ono što te povuče sigruno je nešto sasvim drugo. Nešto što jedino ima snagu da te povuče. Što dolazi spolja, sastane se sa svojom istovetnošću u tebi samom, napravi spoj, a ne premošćavanje, i energija poteče. Život se pokrene. I nastavi.
Tu nema osećanja olakšanja.
To nije buđenje iz ružnog sna.
To je potpuna izvesnost da je taj spoj, taj najvažniji izvor snage i energije veoma lako mogao da ostane prekinut.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
