Kad se prvi put sretnete sa nekom zajebanom godišnjicom, to je obično neka okrugla cifra. Pet, deset, petneast. Uuuh, dvadeset. Rođendane ne računam. Ali rođendani računaju nas. Kad ih ne bismo proslavljali, sedeli bismo i plakali. Bolje da malo popijemo.
Naročito ako u društvu koje se okupilo neko fali. Neko ko više nikada neće piti i smejati se sa nama.
Rođendani su ionako dovoljno grozni. Kad prebacite okruglu cifru koja počinje četvorkom, svaki sledeći bi trebalo da vam čestitaju otprilike ovako: svaka ti čast što si još uvek zdrave pameti i želim ti da budem u prilici da ti i sledeće godine čestitam na isti način.
Jubilarne nagrade u firmi podsećaju nas koliko se dugo nismo makli s mesta. Pogledamo kolege, prisetimo se onih koji su pobegli na vreme, pogledamo sebe i zapitamo se hoćemo li stvarno ovde dočekati penziju? A odmah zatim se zapitamo da li je penzija samo urbani mit?
Parastos. Deset godina od tragičnog gubitka. Deset godina života koji nam se potpisao na licima. A njega pamtimo mladog i lepog. I još uvek možemo da plačemo i tugujemo, jer tu nema utehe. Svi smo nastavili dalje i nastavićemo i dalje, jer to je posao živih. Da prihvate gubitke, da podnesu poraze, da izdrže odricanja zarad pobeda i da nastavljaju.
Godišnjica braka. Intimna večera, da se setite kako je toga ranije bilo više, koliko ste se promenili, a koliko ste ostali isti. Ili nešto sasvim ljupko, kao scena kojoj sam skoro prisustvovala. U kancelariju ulazi tip, sa buketom cveća i predaje ga iznenađenoj sekretarici. Ispostavlja se da je on isporučilac, a da je buket poslao njen muž, za godišnjicu braka. O, kako je pocrvenela! Smejala se, a svi okolo su se raspilavili. Kako romantično! A ona je onda kazala: trebalo je to izdržati. Nije me razočarao njen komentar. Realan je. Jedan savršen gest samo podseća na sve ostale preko kojih je trebalo preći. Oprostiti ih. Izdržati.
Na kraju, izgleda da se uopšte ne računa ko smo, kakvi smo, da li smo i zašto smo. Jedino se računa koliko smo. Izdržali.
Da živimo, da podnosimo, da nastavljamo.
