Prilično sam zaprepašćivala sebe ovih dana. Vikala sam. Nešto sam prebacivala prijatelju kome se nikada tako ne obraćam. Ma nikome se tako ne obraćam. I dok sam govorila povišenim tonom i pod nabojem, nešto se iz mene izdvojilo i posmatralo me sa zanimanjem i čuđenjem.
“Ma zašto sam se toliko naprimala, zašto ovo govorim ovako?“ I to sam rekla, naravno. Prosto, reči su krenule svojim putem kroz moja usta, a bogami izgleda i nekim drugim putevima i kanalima i nisam bila u stanju da ih zaustavim. Sve sam sručila. Misli, osećanja, senzacije, naboj i uvide. Gotovo da je bilo smešno. Mislila bih da sam luda, da ne znam da sigurno jesam. Kao da sam slušala nekoliko pesama istovremeno, koje su se emitovale na istim talasima, ali ne samo kao da sam ih slušala, nego sam ih i pevala. Au. Ništa mi nije bilo jasno. Osim da sam besna zbog najmanje tri potpuno različite stvari. Samo jedna se ticala mog prijatelja, a nikada mi nije palo na pamet da me ta stvar možda ljuti. Eh, ali pamet ovde nije igrala ulogu ultra kratkih talasa, ni u ludilu. Nešto je drugo govorilo iz mene.
