I nastavilo se. To govorenje. Samo je postalo strašnije. Htelo je da čujem nešto što uopšte neću da čujem od sebe. Ja ne govorim takve stvari. Ne zato što imam cenzuru, nego zato što takvih sadržaja nema u meni. Ha! A ja tripujem da sam svesna žena, sklona samoposmatranju, koja ume sebe da sačeka na krivini i da ne sleti s puta. I ja nisam znala za neke reči. I mislila sam da sam ih potrošila. Ili sam se samo pravila luda na onaj način na koji se svi normalni prave ludi, samo sam bila ubeđena da imam više stvarnog prava na to, zato što uopšte nisam normalna? Ne, ne, lepo sam čula sebe. Zaustila sam da kažem šta je rekao neko koga nosim u srcu, ali ga ne smatram svojim i rekla sam: “Moj muž…”. Uhvatila sam se obema rukama za usta i iskolačila oči, potpuno sam se prepala. Niko me nije ni čuo, ali su videli taj strah, pa su me pitali šta mi je. Htela sam da kažem kako sam se ujela ili tako nešto banalno, ali nisam mogla da protisnem kroz usta ni jednu laž.
Gde je ta što priča svašta, neću joj ništa? Samo bih da je malo utišam, ne mora svako da čuje ono što ja moram. Mislim, treba sutra da izađem na ulicu i da sretnem poznanicu, lepoticu devojku sa užasno smešnim šiškama i da joj kažem kako joj te šiške stoje kao da ima poklopac na glavi? Ups, to sam već uradila. Ili da odem na kafu sa dragim i kažem mu kako još uvek mogu da mu rodim dete? Ah, pogađate, i to sam već uradila.
Pa, izgleda da mogu da se opustim i da nastavim da razgovaram glasno sama sa sobom, dok ljudi misle da u stvari razgovaram sa njima. Dok me ne provale. Ali računam na njihovu površnost. Obezbeđuje mi privatnost u dijalozima na ultrakratkim talasima sa pomešanim stanicama.
Pročitajte i ovo:
