Pijani muškarci razumeju da sam dostupna. Svašta mi nude. Svake subote. I svake subote me neko isprati do kuće i možda dobije poljubac u obraz, ali češće ne. Onih subota kad osećam da mi samoća smeta, da sam željna, malodušna i besna, ostanem kod kuće. Jer kad bih izašla, dozvolila bih nekoj budali da me pokupi. Izlazim samo kad sam 100 odsto sigurna da samo hoću da igram sa nekim. Sa bilo kim.
Gomila subotnjih lovaca završava bacajući peglu i opterećujući manje pijane ortake da ih nose i vode. Gomile subotnjeg plena odlaze kući nezadovoljne što im kosa smrdi na dim i što se onaj što su ga gledale prošle subote uopšte nije pojavio i što ih je opet smarao neko skroz bezvezan. Manji broj lovaca odvuče svoj plen u krevet, a još manji broj u tom krevetu uspe nešto i da uradi.
Kad me startuje neko kome iz usta ne smrdi na alkohol, čija odeća ne isparava parfemom pomešanim sa znojem, nagradiću ga, majke mi.
Poljubiću ga kad me isprati do kuće. I možda ću želeti da sa njim popijem kafu.
Pa šta, mogu valjda i ja da maštam?
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
