“Ako me voliš, pomozi mi, pucaj u čelo” usvojila sam čim sam prvi put čula. Mnogo puta zatim, izgovorila sam nešto slično, obraćajući se onima na čiju ljubav računam. Znam da me neće poslušati. Zato moram da ne postanem neko od onih kojima treba skratiti muke. Ili to moram sama.
I ako se egzekucija pokaže kao neminovna opcija, kome dušu? Telo sam dala svima kojima je bilo potrebno. Neki su umeli u njemu da umru. Neki su uspeli da odrastu do rođenja. O, taj krhki šator, privremeni zaklon, srebrni omot oko slatkog zalogaja za dušojedce. Još me čvrsto drži, a već mogu da čujem kako se cepa. I onda? Hoće li mi biti potreban neko da me dotuče? Hoću li moći sama? Ja znam šta hoću. Sada i tada. Kada zvuk paranja mog ljudskog omotača postane glasniji od muzike, hoću da legnem i ispalim dušu u jednom dahu. Hoću da kažem svima: “A sada idem. I ne pokušavajte ovo kod kuće.” I dok se smeju u neverici, hoću da im pobegnem. Pre nego što se zvuk plača i dozivanja umeša u pucketavo paranje moga mesa. Jer ne verujem da će me pustiti da odem. Ne onako kako meni treba. Moraću da zbrišem, a oni neka sami otkriju da je jedino potpuna izvesnost, put beznađa.
I kuda duša? Kome sam dužna? Još jedan krug pakla i raja otelotvorenja? Čije će utočište biti opet telo moje duše? Kuda me život vodi, potpuno je jasno. Kuda će mi smrt odvesti dušu, pitam se… Želim li da znam?
Misli u reči. Reči u srce. Srce u telu. Telo tebi. Uznesi me, tako da mi zabridi mozak. Da mi utrne jezik. Fejd aut, da se misao utiša, uspori, zaustavi. Neka ostane samo predosećaj osećaja. Neka mačevi bola saseku iluziju, sve do realnog. Do istine. Do jaja. Kome se obraćam kad kažem “povredi me, povedi me, privedi me”? Ko si ti, osim što si moje ogledalo, imam li vremena da saznam? Čije duše treba da nahranim još? Koliko ih još treba da se najedem? I kad vičem tvoje ime, ja dozivam jedino sebe. I kad dođeš onda sam svoja. Zovi me, da osetiš kako je kad si potpuno sam. Dolazim, da vidiš koliko si svoj. Svaki sledeći put sve smo bliže. Odigravamo sjedinjenje, čujem te, odazivam se dozivom. Odjek u odjeku. Mi smo ja. Mi smo ti.
Hed šot, sada. Dok udišem. Precizno u treće oko. Da vidim. Da saznam. Da izaberem pokušaj, makar ispao popušaj, brate po duši.
Pokušaj, popušaj.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
