Da li sam sama unutra? U toj kući koja je mnogo više od kućice iz mašte ili bajke ili filma? Ponekad jesam. U tim trenucima kad ležim uz kamin i kezim se plafonu kao ludak. Ali nemam ništa protiv da me prene zvuk otresanja snega sa čizama ispred vrata. Nekako je lepše kad je sneg. I zima je mnogo čarobnija kad se gleda iz tople hobitske kućice, kroz okrugli prozor, dok slušaš kako vatra pucketa. Ko ulazi? Ah, pa neki oveći hobitoliki tip. Čupav, bradat, rumen, plećat, ogromnog osmeha i sjajnih očiju. Nosi…ček’ ček’ da vidim tačno šta nosi. Jao, jeeeelkuuu! Visoku, divnu, mirišljavu, pravu živu jelku i to sa korenom. Saksiju smo već stavili u ugao.
Ah, pa nisam morala da maštam o ovakvoj slici, mogla sam da je pronađem na netu, isprintam i okačim na zid za meditaciju. Ali na tom zidu već imam jin i jang, drvo života, pučinu i peščanu plažu, Džoni Depa, ćup sa blagom i hobitsku kućicu u zelenilu.
Hobit u meni voli sve hobitsko. Drugi doručak i trodnevna slavlja, igranje na stolovima i pevanje na sav glas. Spavanje do podne, šetnje po šumi, pečurke, potoke i gledanje u zvezde. Veliku porodicu, zezanje i smeh, kuvanje i zajedničko spavanje.
Ah, ali onaj sasvim poseban među hobitima, onaj izrod Bilbo, koji je ipak nekako prihvaćen, iako jedni misle da je ćaknut, a drugi koji misle sve najbolje o njemu, isto misle da je ćaknut, za razliku od onih koji ga vole i poznaju i koji se uvek iznenade kad vide koliko je ćaknut na najhobitskiji način, e taj Bilbo u meni, on obožava sve nehobitsko. Uzbuđuju ga vilovnjačka svetla u noći, juri se sa zmajevima i divovima iako se plaši i u svakom strašnom iskušenju koje prevazilazi njegovu hobitsku snagu, pokaže svoju nadhobitsku plemenitost, zdrav razum i bistru pamet. I tako različit, okružen najboljima od svih ostalih različitih, punog srca i iskričavih očiju biva zadovoljan da prosto leži pred kaminom i gleda svoj film na plafonu. Sam. Dok razmišlja o sledećoj knjizi koju će napisati.
Ah, obožavam hobite.
Aleksina Đorđević
