“Neka me ubije ljuubaaaaav…” pevale su divlje žene varvarske, u predstavi “Indigo” Dušana Premovića… Kako je on mogao da zna sve one strašne, istinite stvari o ženskoj duši neukroćenoj, o ranjenosti, ožiljcima i snazi, koje spadaju skupa? Razvalila me predstava. Jedino mene. Mislim, bila sam jedina koja je plakala sve vreme, osim kad sam se smejala. Onom civilizovanom delu mene je bilo neprijatno što sama plačem usred prepunog pozorišta. Onom divljem je bilo još tužnije što su sve žene oko mene tako jebeno civilizovane. Nemaju u iskustvu istine sa scene? Zadovoljne su, pa ih ženski bolovi ne dotiču? Mora da je tako. Kad bi se lagali. A lažemo se svuda. Naročito u civilizovanom doživljaju kulture.
Prihvatljivo je smejati se u pozorištu. Ali plakati je, hmmm, pa… Nezgodno. Nekako ste 100 odsto frik kad iskazujete svoj doživljaj tako varvarski. Jedina sam bila raščupana i otečena posle predstave, na jakom svetlu, usred civilizovane gomile. Jedina divljakuša. Jedina zbog koje su ti glumci stvarno došli. I znate, sačekala sam ih, da im kažem kako se osećam i da im zahvalim. Da im uzvratim. Značilo im je, stvarno.
A ima i songova iz predstave:
Dve žene, ambiciozne, rade zajedno u kancelariji. Jedna ima 35 godina, druga preko 50. Prepucavaju se, podbadaju i foliraju. I otvaraju se, uprkos svemu. Obe su same i bolno usamljene. Obe su spavale sa direktorom. Starija je dobila otkaz i potajno pije. Mlađa je bolesna. Zbliže se potpuno, razumeju se. Dive se jedna drugoj.
Nisam se pronašla ni u jednoj. Još sam zdrava i zaposlena. Pijem ponekad i samo javno. Ne spavam sa direktorima ni pijana. Imam decu.
Ali ove žene čeznu za ljubavlju. Onom kojoj su voljne da dopuste da ih ubije. Obe su divlje u srcu i spremne na sve. Toliko hrabre, toliko zmajevi, da su u stanju da se pogledaju i odbace foliranje, da se ogole nepostiđene. Da stresu civilizovanost, ambiciju i uspeh i ostanu u razumevanju i saučešću. Žene.
Poznajem predivne žene. One koje doživljavaju hrabro svoje izazove i stiču iskustvo. One koje su preživele svoja iskustva. I one koje nisu. Beskrajno sam im zahvalna što su dotakle, prožele ili okrznule moj život. Svaki dodir je bio blagoslov plemenitosti. Jer ta retka dragocenost koja se poklanja, a ne stiče, leži samo u istinskoj neukroćenosti. U odbacivanju priličnog i nepriličnog. U dubini pećine, u kojoj caruje instinkt, intuicija, divlja žudnja za životom, lovačka potraga za duševnom hranom. Ljubav.
U poslednje vreme slušam puno o indigo deci. Rekli su mi da sam i ja verovatno indigo dete. I onda, dok smo čekale da počne predstava “Indigo”, moja kćerka mi kaže, komentarišući moj autfit: “Baš si kao neka indigo majka”. I počnemo da pevamo:
U milion slučajeva mi se pokazalo da slučajnost ne postoji. Koincidencija je ono što se tačnije zove sinhronicitet. Veze koje spajaju sve što jeste, s lica, jednako kao i sa naličja, srebrna su paučina umreženih duša. Gladak sloj civilizovanosti ljušti se brutalno, kad neko neskriveno plače u pozorištu, recimo. Kanalisala sam emocije za sve prerušene divljakuše.
Istina je gola, sa nešto krzna među nogama.
Zato što je istina divljak.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
