Ostale su u paralelnom univerzumu, da se razvijaju onako kako smo osećali da treba kad smo pevali neke pesme i čitali neke knjige i družili se sa nekim Bosancima, Hrvatima, Slovencima, Makedoncima, na nečemu što smo zvali Naše more, koje se nalazilo u Našoj zemlji. Ne znam šta se desilo. Bila sam tinejdžerka i bilo mi je mnogo dobro. Kontam da je i mojim roditeljima bilo mnogo dobro. Jedino ne kontam kome nije, pa je stvorio devedesete.
Zezali smo se na žurkama, koje su u svim našim gradovima bile slične. Kad neko ode negde i donese neku novu kasetu, to je verovatno ona ista što se vrti na žurkama tamo gde se kul stvari brže otkrivaju. Sve je to bila naša muzika.
Kad pogledate spotove iz osamdesetih, nemojte da se bavite zapažanjem produkcije i kvaliteta. Nego gledajte kako su obučeni i kakve frizure imaju i kakva im je šminka. Ne možete da promašite osamdesete, kad znate u šta da gledate. Klinci se danas pitaju wtf i koji je ovo vek, kakvo je ovo vreme i mama, si ti tad bila živa? O da. Živa i prisutna. Na koncertima, šta više.
Skoro sam pričala nekoj omladini jednu bajku. Znate deco, kad sam ja bila u vašim godinama, tojest u srednjoj školi, svakog vikenda sam išla u Beograd na neko dešavanje. Akademija najčešće. To je bio neki klub. Nema veze. Nego, ovo sam htela da vam ispričam. Dotrčavala sam kući posle škole, presvlačila se i klopala na brzinu i trpala u ranac najosnovnije, a pare za put, koje nikada nisam imala spremne unapred, nalazila sam obično na stolu u ćasi sa kojekakvim sitnicama, ili na kevinoj polici za knjige, ili u ćaletovim džepovima. Zamislite sada da pretresete džepove i ćase i pronađete pare za put tamo i nazad. Niko ne drži tolike pare na izvol’te. Ali, tada mi je ceo vikend pokrivao Tesla od 50 dinara. Povratna karta do BG-a, pantljičara (karta za više vožnji, sa 12 odeljaka za otkucavanje u aparatu) za gradski prevoz, cigare, ulaznica, piće. I još mi ostane neka sića, pa imam za užinu cele sledeće nedelje. A mladi u šoku izračunavanja svojih vikend troškova, izgovaraju u neverici čoveče, kad je to bilo?
Užasnem se i naježim kad pomislim da će prvih dvadesetak godina 21.veka nekoj tamo mladeži jednom biti dobra stara vremena. U kojima se, ne znam, svakog dana jeo hleb, voda je izlazila iz slavine u neograničenim količinama i disalo se bez gas maski, recimo. Pa mi malo lakne kad mi, kao sledeće, padne na pamet da će u tridesetom veku doba od 21. Do 25. veka biti poznato kao Tehnološko pomračenje pre nove ere Povratka prirodi. Recimo.
Ali i tada će osamdesete prašiti svoju genijalnu muziku i furati svoju najgoru modu svih doba, po paralelnom univerzumu dobrih vremena, koja su imala sav potencijal da postanu još bolja vremena.
Ostale tekstove iz serijala Cigla u glavi pogledajte ovde.
