Možda zato što im je gitara narodni instrument, a ne harmonika, mnoge kantri pesmice prosto nisu seljačke, nego simpatične. Ili su meni simpatične. Možda neka američka blogerka, pobornica underground kulture, osvešćena po pitanju seksa i slobode, misli da je sramota slušati ovako nešto:
To je pesmica Doli Parton (Dolly Parton), a lutka Doli je sva kantri u srcu i duši i sa sve onom nepomičnom kosom i plastičnim izgledom, skroz je slatka i prirodna. Neko ko može tako da se oduševi nečijom lepotom i da napiše ovakvu pesmicu, prosto mora biti skroz autentičan. Slušajte je samo kako priča o tome kako je smislila “Jolene”:
Zamislite bilo koju našu narodnjačku kraljicu (ah, a koliko ih imamo?) koja izgleda kao porno diva, ili kao kamiondžijska diva ili kao junakinja turske serije, kako sama smišlja pesmice, inspirisana životom u sebi i oko sebe. Ma pokušajte samo da zamislite kako primećuje i doživljava lepotu oko sebe… ili bolje nemojte. Ako uzmemo u obzir i one vremešne, prave dive takozvanih izvornih narodnjaka (iz vremena pre turbo folka) možemo se ogrešiti, mada ja ne znam da među njima ima kantautorki. Ali to je možda zato što ne znam.
Naši čuveni narodnjaci takođe su zanimljivi za obrađivanje u recimo, rok maniru, ili bilo kom pretežno gitarskom, ali nekako nikad ne zvuče ovako:
Dobro, oni imaju Holivud i Diznilend, pa ne moraju sva svoja kantri osećanja da strpaju u muzičku produkciju. Osim toga, patetika, pičkopaćeništvo i ostale jeftine ljubavno-seksualne emocije vlasništvo su sveta. Niko nema tapiju na dno dna, ono je besplatno i dostupno svima, osim što se užasno isplati onima koji umeju da ga prodaju. A umeju da ga prodaju samo zato jer to čine, a ne zato što je neko veliko umeće prodati govno. Šta nam to govori o kupcima?
Da vole jefina osećanja, da se možda sav njihov unutrašnji život sastoji od jeftinih osećanja i da odlepe od sreće kad vide da i svi ostali najozbiljnije shvataju jeftina osećanja, čak toliko ozbiljno da ih skupo prodaju. Kupci vole hepi endove i plakanje nad potresnim scenama, vole iluziju, zaklinju se u nadu da će na kraju sve ispasti dobro. I to nije isključiva ekskluziva unutar ograde tora naše ispošćene, million puta lažnom nadom namamljene, nikad opamećene raje, to je izgleda neki genetski program, koji u suštini sadrži jednačinu o tuđoj muci i sopstvenoj koristi.
Ko nam je isprao mozak? Gde je taj Matrix da mu nanu naninu?
I onda iskoči jedna blesava pesmica, o prelepoj Džolin, koju cura koja joj se divi lepo i usrdno moli da joj ne uzima dečka samo zato što joj se može, jer ga ona mnogo voli. Kakav sladak koncept.
Među mojim brojnim poznanicama kantri emotivnog opredeljenja, ne poznajem ni jednu čija suparnička osećanja ne bi diktirala neki sasvim drugi tekst, sa mnogo teških reči.
A sigurno ima neki kraljevski narodnjak sa tim tekstom, samo ja ne znam.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
