“Samo tebe volim celog života”
Divna rečenica. Koju ne možete izgovoriti ako dobar deo tog života nije prošao. Ili ako niste mnogo pijani, a dobar deo tog života je već prošao. Osim ako niste savršeno bezbedni sa njom, jer je potpuno, definitivno, ultimativno – kasno.
Ali ako morate ovo da kažete, ušljokajte se zverski, pozovite svoju doživotnu ljubav i saspite joj ovaj biser sa muljevitog dna kojeg god bureta u kome se prvobitno pekla vaša hrabrost. Jer vi to morate da izgovorite, da biste krunisali trnjem okrutnu sudbinu. Jebe vam se kako će se ona, koja to sluša, osećati.
A možda će se osećati kao ja pre neki dan. Slušam i kontam, razvaljen je kao bulja, i da, naravno da me voli celog života, znam. Ja sam jedva nekako taj krug zatvorila.
Petnaest godina je prošlo. Čitav život jednog poodraslog deteta, na primer, koje je već počelo da se smrtno zaljubljuje. Da li sam želela to da čujem? Ikada? U bilo kom trenutku tokom tih 15 godina? Možda jesam. Nisam maštala o tome. Ali da sam sličnu izjavu čula pre deset godina, verujem da bi mi se život drastično promenio u žanrovskom smislu. Mislim, ono, manje burleska, više horor. Jer ja plovim tamo kuda me oduva vetar ljubavi. Ako me nasuče, razbijem se i potopim, sagradim splav i hvatam prvu toplu struju ka otvorenom moru, gde duvaju vetrovi kojima želim da putujem.
E pa sada, posle 15 godina, splavarim na pučini krajnje opušteno. Pirka tajfun, ja se sunčam. Prevrne se splav, ja isplivam i nastavim da se sunčam. Ništa mi ne treba toliko kao to sunčanje. I onda me pozove glas prošlosti i izgovori čarobne reči. A meni se ni oblačak ne pomeri. Pre sedam godina bih možda rekla “i šta sad, čekaćeš još nešto?”. Pre pet bih se naslađivala i likovala. Pre dve bih ga iznapušavala.
Rekla sam “hvala, znam”.
Šta meni znači tvoja ljubav, čoveče kome nisam smela da rodim decu? Koji nisi izneo svoja osećanja dok nisi bio siguran da je sasvim bezbedno prekasno? Ili dok nisi pomislio da mora da sam i ja očajna kao i ti? Ti, koji ne razumeš koliko i na koje sve načine više nisam ona koja te je obožavala, ne zaslužuješ ni toliko pristojnosti da te saslušam pijanog. A ja dobro znam da razvaljenost nikada nije uspela da uguši onu osetljivost, ono prokletstvo svesti koja hvata sve vibracije i odmah ih prevodi u osećanja. Ja znam zašto si na kraju rekao “izvini”. Prihvatam izvinjenje. Ostalo me ne zanima.
Moj život je pun retroaktivnih priznanja.
Neka me obraduju, neka postide. Neka naljute. Najgora su ona koja me ostavljaju ravnodušnom.
Ja hoću svoju ljubavnu izjavu života sada. Ne posthumno, jebemmumater!
Hoću svog čoveka, da me gleda očima kosmosa dok izgovara obavezujuće reči. Zato što zna koliko kratko traje sada i koliko je već sutra sve samo sećanje na juče.
Umem ja da apdejtujem osećanja. To je u redu. Ali umem i da ih sahranim, oplačem i prebolim. I onda ništa posthumno.
Požuri, čoveče, aj’mo danas, dok smo… hmm, pa dobro, dok ste neki još mladi, a dok smo neki još živi.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
