Moj omiljeni par klinca ima četrnaestak godina, drže se za ruke i ljube gde god stignu. Imaju plave oči i plave kose, dugačke, on je malo plavlji i viši. Traže mi upaljač i ja čekam da dečko zapali cigaretu. On liči na momka kakav će biti, mada više liči na dete kakvo je bio još prošle godine. Ona je, naravno, već devojka. Imaju one samouverene izraze u očima, kao da će sve biti u redu, sad kad su oni odrasli.
Mora da bude, jer ovaj svet je stvoren za njih, ovo je njihovo vreme, oni su ponosni vlasnici puberteta, sada.
A vreme je, u stvari, samo napravilo još jedan krug, verujem samo zato da bi se održao taj pogled, taj stav, te dragocene posude koje nose revoluciju i evoluciju.
Vreme ne radi ni za koga, ono čak i ne postoji, ono ide u krug, a mi dolazimo i prolazimo.
I ti superiorni klinci danas, isto su ranjivi i rešeni da se otmu, da budu svoji, da odrastu, odmah sada, jer je svet krojen za odrasle.
Za njih smo mi matorci, zato što su oni klinci. Za njihove bake, svi smo mi još uvek deca. Ali bake su zatvorile već nekoliko krugova, posmatraju nas iz daljine i delujemo im neobuzdano mladi, ludi i spremni na sve.
A oni, tek su se ispilili, a već… ali to je potrošena priča. Naravno da hoće sve, iako su se tek ispilili. Šta i koga da čekaju? Oni troše svoju mladost brzinom koja je svojstvena mladosti. To nas plaši, samo zato što smo usporili, što nemamo više tu brzinu koja se troši na taj način. A koliko god usporavali, svet oko nas izgleda da samo ubrzava. Kad njihov pubertetski krug, koji obuhvata tih 13, 14, 15, 16 godina, uporedimo sa našim, smrznemo se.
Ranije su počeli da puše i da se ljube. Ranije su shvatili da sve moraju sami da provale, ranije su osetili kako je nezahvalan, nezgodan i nepriličan položaj deteta, kako uopšte nisu sigurni i zaštićeni i kako moraju sami da se brinu o sebi.
Taj osećaj im daje dozvolu da piju i puše i ljube se i rade sve što im padne na pamet, a to što tačno znaju da roditelji jedino žele da ih spreče da odrastu daje im za pravo da kriju svoju privatnost i da lažu. Poznato. Samo što sada među roditeljima ima sve više onih koji su zadobili poverenje svoje dece i koji su u stanju da prevaziđu svoj strah, da ne bi izgubili uvid u život svoje dece. Nekad su to očevi, nekad majke, nikad oboje i nikad u konvencionalnoj porodici. Još samo nekoliko krugova, mislim, i ta će se distanca skoro potpuno izgubiti, biće više roditelja koji poznaju i razumeju svoju decu i koji poznaju i razumeju zahteve sadašnjosti, koji su manje autoriteti, manje moćni, manje zaštitnici a više bezuslovna ljubav i podrška.
Za još stotinak godina možda će se potpuno isključiti automatizam trauma iz detinjstva, jer deca više neće morati da čine ništa da bi zadovoljila roditelje i ispunila njihove zamisli o tome kakvi oni treba da budu, da bi dobili pažnju, odobravanje i ljubav. Tada će biti jedino važno da razviju u sebi ono što jesu, da budu ono što najbolje mogu, a to će biti lako, jer će biti obuhvaćeni ljubavlju, onom koju nose u sebi i onom koju primaju. Oh, to će zatim ukinuti karmu i planetu će početi da naseljavaju nove duše.
Otvoriće se krugovi vremena i snaga duha poteći će ljudskim kanalima.
Kako je divno maštati o tome! Samo što ja ne maštam zato što izmišljam, nego zato što neću biti tu da vidim kako se ostvaruje. Ja znam. Vidim u očima one dece, tu je, dok mi traže upaljač da zapale cigaretu.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
