“Ma, život je divan. Prešaren.”
Reče mi prijatelj. Na onaj iritantan način koji imaju ljudi kojima je krenulo i drži ih. Doskoro bih se složila sa njim. Na onaj iritantan način onih koji su zadrto pozitivni, puni uvida, prihvatanja, mudrosti i na ivici stalnog očekivanja dobrog i sve boljeg.
Prešarenilo mog života već neko vreme vrti ukrug sve jedne iste žuto-sive nijanse, koje su bile retro još dok je Bajaga izmišljao plavi safir.
(Ma nema šanse da ovde okačim onu koja logično sledi, o Žiki koji ne treba da brine, nekad siv, nekad žut. Jebeno nema šanse.)
Znači, 50 nijansi magle odnosi se na suptilne načine kako preživeti šutiranje u glavu, kako eskivirati šut u glavu, kako predvideti šut u glavu, kako nikako ne zaboraviti da šut u glavu vreba na svakom koraku i kako eventualno zgrabiti čizmu i izuti je sa fašističke nožurde života koji rutinski šutira u glavu. Onih 50 nijansi smrdljive žute otpada na isti repertoar šutiranja, samo u dupe.
Moj leptirasti prijatelj je preživeo šutku na sve načine. I sad mu šareno, jebem ga blesavog. Mora da mu nijedna čizma nije promašila glavudžu. Pa sad vidi sve boje duge. Možda samo treba dobiti dovoljan broj udaraca… Ne, ne, nećemo u tom pravcu. Jer nekima će se prepošareniti, a neki možemo da trpimo k’o mazge.
Znate onu kinesku – i šut u dupe je korak napred. Ja ne znam. Šut u dupe je šut u dupe. A ako istovremeno dobijete i šut u vugla? E, za to verovatno ima neka japanska, koju takođe ne znam. Biće da ne znam, jer sam se već totalno obeznanila, na srpskom.
Zvoni mi u glavi. A ja čak ne mogu ni da istripujem svadbena zvona, ili makar ovco-predvodnička, jer lepo čujem alarm. Uzbuna. Vazdušna opasnost, čizma u zamahu. Prešareni svet mi se zamrljao u jednoličnu boju blata.
“Svi smo mi blago depresivni”, reče mi skoro jedan drugi prijatelj. I nisam mogla ni sa njim baš da se složim. Mislim, blago i depresivni u istoj rečenici! Ne bih rekla. Neki su već prsli, a neki još možemo da podnesemo. A kad prsnemo, hoćemo li eksplodirati i pobiti komšiluk, ili emplodirati u neku smrtonosnu bolest? Ili će to biti manevarska municija i šansa za krpljenje i ošarenjivanje?
Počela sam da se plašim na više nivoa. Egzistencijalno, emotivno, duhovno. Plašim se za dupe, srce i dušu. To samo znači da sam propisno izritana. Ili da su udarci najzad počeli da odzvanjaju, čak i u gluvoj sobi moje ludačke neustrašivosti.
“Porasla si, majka”, reče mi dete maločas. Jebote! U pravu je! Užas. Sad mi je jasno što su odrasli ovako sjebani.
Osećam se kao iscrpljeni nadničar sudbine u redu za porciju buđavog ’leba. (Ne. Neću ni to da okačim. Ma nikad.)
Rob okovan u potpalublju beznađa. Planinski lav u kavezu od pola metra. Kao da nemam kud i nemam kad. A što je najužasnije, možda nemam ni zašto.
Ah, znate šta sad kaže moj iritantno zadrti pozitivac? Onaj koji ne trpi kad drugi kukaju, jer samo kukavice kukaju. Kaže, to samo znači da nemaš šta da izgubiš.
Kakav koncept.
To znači da mogu da pregrizem lanac i njime zadavim fašistu sudbine, a onda mu posthumno naguram buđav ’lebac u…
To znači borbu. A kad je život jedino što možeš da izgubiš, naročito kad znaš da ćeš ga svakako izgubiti, samo malo kasnije, onda 50 odsto šanse izgleda kao sasvim razuman rizik.
Odoh da nabavim čizme za lov na leptire.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
