“Ljubav je zakon, ljubav pod voljom”, kaže Alister Krouli (Aleister Crowley).
“Uuuu, Krouli, oprezno sa njim”, kaže konzument mojih neopreznih emocija.
“O, ne brini. Dorasla sam tome. Uzimam samo ono što doživljavam kroz sebe.”
Taj koncept, da postoji nešto iznad ljubavi, to upravo doživljavam.
Uvek me je mučilo ono nešto zbog čega ljubav nikad nije dovoljna. Ludački sam nastojala da to mučno prazno mesto popunim strašću. A ta zatamnjena praznina, samo je mrlja preko rožnjače. Kokošije slepilo. Gledanje u plamen ne pomaže. Topljenje u lavi pročišćava donekle. A znam tačno i dokle. Do sledeće prilike da se spržim.
Koliko sam se puta razbolela, u nastojanju da se izlečim čistom ljubavlju! Ne zato što je nisam osetila, proživela, predala joj se, već zato što sam je obezvredila svaljujući na nju svu odgovornost za svoj život. Zato što sam, škiljeći poput hipnotisane kokoške, suženog fokusa secirala i analizirala onaj tužni uzmak, koji nastane čim utrne prvi plamen. Zato što sam optuživala svoje srodne duše da nisu dorasle ljubavi i da su kukavice, zato što sam ih prezirala što nisu umeli da se okrepe i nahrane mnome. A krvi su mi se napili i živaca su mi se najeli. Ta hrana njima nije bila potrebna. Gojila sam ih silom, poput veštice iz “Ivice i Marice” i na kraju su me gurnuli u oganj moje sopstvene peći.
I bili su u pravu. Spasavali su glavu.
Ljubav kojom sam u stanju da isteram čoveka iz đavola, siluje mozak.
Ta razorna, vatrena, pročišćavajuća sila je kataklizma nemoći. Dramtičan skok u ponor, sa osvojenog vrha. Drsko zauzimanje mesta na žrtveniku, umesto među sveštenicima koji služe višoj sili. Jer ta žrtva nije ni nevina, ni simbolična, ni neizbežna. To se ego gura i viče: “Ja, ja, ja najobilnije krvarim i imam najviše mesa na batacima!”
“Ma da ti nisi malo mazohista?”, pitao me neko skoro.
“Da, da, ima toga u meni”, odgovorila sam skromno. A skromnost ega je lažna skromnost. Da sam bila iskreno neskromna, rekla bih: “Malo?! Ja sam mazohista maskiran u jebenog pozitivca, naoružanog štitom cinizma, koji pametno izvrće poslovične istine, da bi im se duhovite nakaze poput mene smejale sa razumevanjem. Recimo, ovo: “Što te ne ubije, to te osakati.” A? Ludilo!
Neobuzdana bujica sirovih emocija, dostupna svakoj budali, spojena sa cinizmom istinskog iskušenika besmisla, koji večito balansira na ivici ponora, znajući da će se sigurno omaći, ubačena u pakleni kazan čiste ljubavi, pod kojim vatru održavaju demoni romantičnih očekivanja… Neko to zove živeti punim plućima. Neko ko je do juče bio ja. Neko kapriciozan, egocentričan i razmažen do te mere, da je, umesto da upotrebljava volju, zloupotrebljavao želju. Kao svako derište, uostalom.
Znam šta hoću – samo je prvi stepenik ka neka bude moja volja. Velike reči? Koja to nadmena budala misli da može da sprovodi svoju volju, kao da je lično Bog? Samo ona, koja je u stanju da postavi takvo pitanje. Takva budala ne sprovodi volju, nego ćef. Naplaćuje komplekse. Sveti se, kompenzuje, hrani svoj debeli ego i mršavi duh. U svakom ogledalu možete naći po jednu takvu mrcinu.
Onaj ko stigne do sprovođenja volje, prošao je kroz suočavanje sa budalom, zatim kroz prevaspitavanje i disciplinovanje. Pomerio je fokus sa samožrtvovanja na služenje. Jer ljudski posao je da sprovodi božiju volju. Ako čovek zna šta je njegova volja, to je samo zato što je čuo odjek božanskog imperativa u sebi. I ponizno ga poslušao.
“Čini šta ti je volja, to treba da bude sav Zakon”, kaže Krouli.
Oprezno, kažem dorasla ja. Dobro vodite računa da razlikujete glas tumača iz ogledala od glasa spasa.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
