Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Tražila sam par. Ludi, umetnici, pevaju. Ne znam da li ona – Amanda Palmer (Amanda Palmer), The Dresden Dolls – voli njega – Nika Kejva (Nick Cave) – i obrnuto, ali ja imam njihovu ljubavnu priču pod ciglom u glavi. Osim što je luda umetnica (senzitivna, otkačena, kreativna, hrabra, svoja) ona je opaka ribetina, neodoljive autentičnosti. Ko sme da je voli?
Oh, on. Čarobnjak. Mali dragi, dorastao svakoj velikoj ribetini. Džepni uragan. Zemljotres. Nekad izazove cunami, nekad ponovi razoran potres. Nekad samo zaljulja. Nežno.
Ona stoji na ivici provalije u potpunoj ravnoteži, jer to je ono što je održava u balansu. Ne traži spas, ne voli sigurnost. Ako joj tlo izmakne, poleteće. Preleteće. Preživeće. I napraviće pesmu o tome. Materijal za roman. Njegov sledeći. On je posmatra. Vreba svaki drhtaj. Osluškuje. I kad zatutnji, to je možda samo smirivanje tla. Samo malo podsticaja njenom sledećem skoku. Oni su novi u tome. A poznaju se. Oduvek su igrali taj ples. I oduvek je samo život bio u igri. Lica obostranih umiranja zaveštana u vremenu. Da se prepoznaju i sete. Da zaigraju ponovo. Ludački, smešno, neodoljivo. Dajući sebe jedno drugom u novim obrtima i zapletima, stvarajući tornado koji može da nas poveze zajedno sa njima. Makar na nekoliko minuta. Kakva bi samo bila ova pesma da su je napravili zajedno?!
Vidim ih kako vode ljubav. Strastveno, dramatično, gledaju se u oči, ljube se i drže čvrsto. On kliza po njoj poput sličuge po ledu. Umeju oni i da se krešu. Ne baš trezni, perverzni, razigrani. Sijaju im oči, tela im bubnjaju pod napetim kožama, glasovi viču, traže, naređuju.
Ima i posle. Ona svira na klaviru. On je odsutan, sluša površno, tu je negde i njegova tema, mora da je uhvati. Seda pored nje, sviraju, upliću, pevuše, pronalaze njenu muziku, njegovu muziku, zajedničku muziku. Ona voli prisnu atmosferu kabarea, on voli spektakl. Ona voli njegov spektakl, on obožava njen kabare. Piše pesme za nju. Ona ih svira i peva tako da ih on jedva prepoznaje, ali priznaje da su tako mnogo bolje. Priča mu priče šapatom. Ne izmišlja ih, samo ih hvata odnekud i sprovodi u njegovo uvo. Ima krvi u tim pričama, nasilnih smrti, žrtvovane dece, straha i čežnje. I uvek ljubavi i strasti. Njene priče gore na lomačama, dave se u rekama i kadama, seku vene i krvare. Uvek zbog njega. U tim pričama, on je sudija, mag, dželat, sveštenik, demon. Neko ko klimne glavom i ljudi ostanu bez glava. Mračna vatra, plamen saznanja, požar pročišćenja. Muzika i reči.
Amanda i Nik, ljubavnici koje sam izmislila. Najdalje moguće od maloletnih, neiskusnih, zavedenih osećanjima Julije i Romea. Ljubavnici koji znaju ljubav. Umeju prisnost, barataju ludilom i pretvaraju ga u zlato. Oni neće upasti u zamke zla, nego će se poigrati njegovim mamcima, dovoljno privučeni da se inspirišu, dovoljno mudri da ne podlegnu. Stvaraće zajedno, živeće za ljubav. Jer glupo je umreti za nju. Ljubav se hrani, doduše, dušama, ali su žive duše u stanju da joj služe. Mrtve samo čekaju novi krug. I čuvaju sećanje na znanje.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
