“Ma ti ćeš, bre, da budeš mlada do smrti!”, kažu mi često moji vršnjaci.
“Zašto bežiš od starosti?”, pitaše me, međutim, nedavno neki baš mladi.
Oh, dragi moji matori vršnjaci, koji ste podlegli zahtevima normalnog života, hvala vam što me podsećate da ću umreti. Rešena sam da vas nadživim, da znate. I da, umreću kao najmlađa među devedesetogodišnjacima.
Divni moji mladi prijatelji, strogi, arogantni, egocentrični i surovi, kakva samo mladost može da bude, ja svakako neću pobeći od starosti, ali vama preti izostanak mudrosti.
Sve zajedno, matore i mlade, drage i nedrage, koji smatrate da nisam dovoljno svesna ko sam, gde sam, kako sam, zašto sam i koliko sam, pa hoćete da me oterate tamo gde mislite da treba da budem, teram ja vas u tri lepe! I nemojte ni za trenutak tripovati da i tamo već nisam bila.
Prozivate me za sebičnost i tako vam je dobro što mislite da ste u pravu, i da treba da se zamislim. Ali, ja sam stalno zamišljena. I stalno izmišljam sebe iznova. Ja sam vaše ogledalo. Pogledajte malo bolje i naćulite uši, da bolje čujete svoje reči. Jer, vi to govorite sebi. I to, kako me vidite, nisam ja, nego probojnost vašeg pogleda. Mešate ljubav prema sebi, opuštenost i slavljenje života sa sebičnošću. A ne date ni sebi ni meni ono što ja dajem svima. Stalno. Uvek iznova. Umorim se, zamislim se, izmislim se. I onda opet rastem.
Stareći svakodnevno, protežem se unazad ka mladosti i napred ka bezvremenu. Neće mi dosaditi da budem vaš kanal. Neću prestati da vas volim, neću prestati da spajam svetove. Ostaću veza, most, nit, tunel i služiću vam.
Prođite kroz mene. I požurite, molim vas. Jer kad ja budem prošla kroz sebe, nedostajaću vam. Mnogo.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
