Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Nikada nisam bila panker, ali anarhija je moje srednje ime. Ili barem početno slovo mog imena. Ne mislim na revolucionarne pokušaje da se razruši i sastavi ovaj očajni svet, mislim na muziku koja uvek može da ga oplemeni smislom. Mislim na slobodu koju čovek može da osvoji jedino u granicama sopstvenog bića. Mislim na svu onu mladost koja misli da nema granica i koja nikada nije iskusila slobodu. Koja čak ni ne zna čemu stremi, osim što želi nešto više i koja kroz čitav proces bunta prođe nedotaknuta stvarnošću. I završi istripovana, senilna, ograničenija nego kad je počela. Mislim na propuste u spoznaji bića, koji postanu rupe u karakteru, a zatim i rupe u glavi. Propustila sam London, ali uvek mogu da ga čujem kad zove.
Živimo bolno rastavljeni na fragmente duha i podvojenih ličnosti, nesposobni čak i da prebrojimo sve svoje delove, odsečeni od radosti, stvaranja i ljubavi, rastrzani žudnjom za srećom i uspehom, prinuđeni da pokušavamo na načine koje diktira najveće zlo ovog doba – potrošački duh. Zakonom ponude i potražnje potisnuli smo svest o zakonu uzroka i posledica. Posežemo i odbacujemo, koristeći ego kao prvu i poslednju liniju odbrane, ne uspevajući da se dotaknemo tamo gde nas najviše boli, a gde dodir leči. Ludačka košulja sticanja i straha vezana je na leđima modernog sveta u čvor agresije i neprihvatanja. Izgubljeni smo u prodavnici iluzija.
Prvi princip anarhije je jednakost – objasni mi mladi anarhista. O da, ali u to se kune još ko zna koliko propalih ideja, od hrišćanstva do komunizma. U praksi, u dnevnom životu, u svim ljudskim odnosima, jednakost ne postoji. Ni teoretska. Postoji hijerarhija. Samo što najčešće nije zasnovana na sposobnosti određenih stepena da nose određene težine odgovornosti. Ni teoretski. Jer, ljudi su ti koji moraju da posluže – hijerarhiji koliko i anarhiji. Ono što jeste revolucija, zapravo je evolucija. Uzdizanje pojedinca do slobode, koja je ujedno najviši stepen odgovornosti. Komunikacija kroz biće, umesto kroz ego. Stepen svesti iz koga svako čini najbolje što može. Jer, to je najmanje što može. Možda grešim. A možda sam u pravu.
Muzika pomaže. Pisanje pomaže. Služenje pomaže. Moj dnevni raspored je sveta služba – dvadesetčetvoročasovna liturgija. Posao, deca, obaveze – svi traže, svima dajem. Kad postignem da dam više nego što se traži, dosežem ekstazu služenja – zadovoljstvo smislenošću postojanja. Ali, to je samo jedan deo. Onu drugu službu, koja zahteva opuštenost, spontanost, otvorenost, intuitivnost, bezuslovnost u služenju ljubavi, teže je obavljati. Većina ljudi ovaj posao otaljava. Neki su večno u potrazi, neki nedovoljno edukovani, a neki konstantno nezaposleni. A neki pomeraju granice. Služe slobodi.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
