Kalendar me savršeno bezazleno obaveštava da su prošli svi rođendani, tromesečja, takmičenja, promocije i parastosi, i da predstoje uobičajene stvari. Kraj polugodišta, Nova godina, sneg i hladnoća, zimski raspust. Mislim, tako je već godinama u ovo doba godine. Slatka rutina dovedena u pitanje. Lako mi je da setim kako sam se prošle godine već sa prvim mirisom zime naslađivala zamišljajući kako ću da okitim jelku. Prošle Nove godine sam imala dve. Kakvo uživanje! Izgleda mi kao uspomena iz prošlog života. Nikad ranije mi se nije toliko žurilo da okončam godinu, niti sam toliko strepela šta će mi doneti još ovo malo vremena do kraja.
Dani će proleteti suludom brzinom, sigurna sam. Kačiću svoje divne ukrase i svetleće mi lepota u mraku, znam. Ali kako ću se osećati? Hoću li pokušavati da uhvatim dah nakon još nekog davljenja bolom, ili ću na miru lizati poluzarasle rane? Imam snažan osećaj da se još nije sve najstrašnije dogodilo, i ne želim da predviđam u kom stilu je u stanju da me napusti ova 2012. – godina iznenadnih smrti, bolnih raskida, nebeskih uzleta i vatrometa radosti.
Preživljavam, kao i obično. U strastvenoj vezi sa sopstvenim osećanjima, intenzivnoj razmeni sa ciklusima prirode. Možete me sresti u šetnji, ponašam se kao ludak. Hodam natraške i gledam u nebo sa blentavim kezom. Stojim pod drvetom i širim ruke, granam se, listam i opadam. Gledam u sunce i posle dugo nikog ne prepoznajem i ne vidim jasno, sve mi je ljubičasto i violet. Pođem da kupim mleko i ushiti me vetar ili poletim sa gavranovima i kesom iz prodavnice, i već sam za nekoliko sati bliža novoj godini. Hoće li stvarno doći? Pretrnem, jer ne mogu da zamislim da hoće. Što ne možeš da zamisliš, ne može ni da se desi. A možda ne mogu, jer je nešto pre toga na redu. I to nije poklon iznenađenja, bojim se.
Jesam li ja to napisala kako strepim i kako se bojim? Ja? Junakinja bez mozga i straha? Srce me upozorava da predstoje strašne stvari koje ne želim da zamislim, na koje nisam spremna i sa kojima ću morati da se suočim. Ne bojim se bola, ne strepim od tuge, ne plašim se za sebe. Otkud onda zebnja? Pa suviše je toga što mogu da izgubim. Krupne komade sebe, koje ozbiljno shvatam, hranim ih svojom krvlju i mesom i ne bih da se opraštam od njih. Tu je jedno veliko parče koje se zove “Lojalnost”, mada mi srce kaže da ispod te uzvišene etikete piše “Glupost, Zaslepljenost, Naivnost”, a dalje putem lojalnosti stižemo do komada “Pogrešni Izbori” i… o, ima toga još. Potrebna je bolna šamarčina realnosti da se duboko uraslo tkivo principa zloćudnih ego-tumora odvoji od zdravog tkiva bića, koje ima potrebu da raste i razvija se.
Ne okrećem dobrovoljno nijedan obraz, ali ne okrećem ni glavu, niti pokušavam da se zaštitim od šamaranja. Samo strepim. Ima još mnogo dana do Nove godine, koji mogu da me istuku kako im se prohte. Čekam i opustim se kad god se setim da nikada neću biti spremna, i da će sve što ima da dođe, samo da dođe, tek tako. Ukoliko me zatekne napetu, reći ću ono čuveno: “Oh, znala sam.” Ako me nađe opuštenu, ego neće imati nikakvu odbranu ni satisfakciju. Utoliko bolje za biće. Nosim u utrobi mučne predosećaje i prepuštam se bezazlenosti u svakodnevnim lekovitim dozama. Radim najbolje što umem. Najbolje što živim. Najbolje što umirem.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
