Uvodim novu psovku. O Fortuna. Možda kad joj se lično obratim, pozovem je imenom i skrenem joj pažnju, ne moram da dodajem ništa svetogrdno. Uostalom, zna ona. Imam ja ličan odnos i sa ostalim bogovima. Ali ne mogu da popamtim kako se zovu. Ponekad samo pogledam oko sebe i kad odredim pravac kažem “a je l’ smešno?” ili “ajde zezaj me još malo”. A ponekad se samo ludački kezim. Ili raširim ruke i okrećem se u krug, dok se ludački kezim.
Ponekad samo gledam i osećam kako mi treperi utroba. Bogovi leptirića izvode lupinge kroz moje grudi i slobodne padove kroz moj stomak. Njima samo smešak, onaj najduži.
Da, vreme nije važno. Samo je život važan. Bogovi znaju sve o tome. O Fortuna, baš kad me vučete za jezik. Vreme je ono juče. Danas će se možda pretvoriti u sutra, ali će zato istovremeno postati juče. Koliko može da bude važno nešto što je već prošlo? Hoće li Fortuna obasjati svojom moći taj trenutak sadašnjosti, učinivši da odzvanja malo duže od treptaja, odjekujući ka sutrašnjici o kojoj ne znam ništa, prizivajući bogove dobrih vetrova da mi napune jedra i oduvaju me malo bliže onoj pučini čiji horizont mi počiva u dnu svakog pogleda u svim pravcima?
Ili ću se opet samo malo vrteti oko sebe, kezeći se kao ludak? Nije važno. Dokle god mogu da odredim mesto sa koga mi bogovi uzvraćaju kez.
Ne propustite ni ostale tekstove iz rubrike “Cigla u glavi”.
