Ne želim da te uplašim, zaprepastim, začudim, ali hoću da poznaješ sadržaj mog tereta. Jer, tu i tamo, pomoći ćeš mi da cimam ceger. Ili da ga ispraznim. Toliko očekujem. Stalno je sve teži. A unutra su sirovi sastojci za čorbu bez koje umirem gladna – arhetipske predodređenosti, karmički susreti, životni zadaci, večne vatre, par feniksa (o, da, par), nasledno ludilo, stečeni sindromi sumanutosti, šume baobaba, džungle pustinja, munje i gromovi, zmije i zmajevi i svi bubnjevi Darkvuda…
Očekujem da dođeš sa Sizifovim rancem na leđima, ramena širine osmeha, slobodnih ruku, sa svetlom u jedrima. Prepoznaću te, jer te poznajem. Šta nosiš u toj rančini, ne želim da zamišljam, ali saznaću dovoljno brzo. Neka tereti očekivanja, sudbine, promašenih ciljeva i nenačinjenih koraka budu darovi koje ćemo razmeniti da se povežemo. Prvo u osećaju da smo sami na svetu, pa sami protiv sveta, dok napokon ne shvatimo da smo srećom zajedno, među usamljenima. I to je najrealnije što sam u stanju da vidim. U stvari, tačno to je jedina realnost koju živim. Ah, da, tu mi je negde na dnu cegera i nadrealistička praksa.
Šta je htela Pandora, kad me ovako spakovala i poslala u svet? Da se našali? Onako kako se šale deca i primitivci – da samo njima bude smešno. Ne umem da proniknem u njene motive, čak i ako uzmemo da je čista pakost vrlo mišićav inicijator, spreman da gura dok ne upali. Znam samo da mi je rekla da pronađem tog momka. I napunila mi ceger svim što mi je neophodno za tu potragu. I ja i dalje tražim. Razni momci su odgovarali opisu. Ali svi do jednog su pobegli vrišteći – svaki put kad sam pokušala da se raspakujem. Šta ih je uplašilo toliko, pitam se u čudu? Zmajevi su dosta strašni, to je jasno; i one karmičke zavrzlame su zajebane, ali nekako najviše otkinu kad se pojavi par feniksa. Taj koncept parovanja u izgaranju do sagorevanja i preporađanja ultimativno je jeziv, provalila sam. Jedino ne kontam zašto. Ponekad samo slegnem ramenima, često otplačem, ređe se razbolim, ali sve je to na repertoaru potrage.
Ma gde si više, aman?
Pomislila sam da je možda zajeb u mojoj zamisli o tome da treba da tražim momka. Jer ja tačno znam kakav je taj momak. Ali još krajem prošlog veka pomislila sam da taj možda odavno više nije momak, pa sam počela da zagledam one što su počeli da ćelave. Džaba. Uvek se pojavi neki momak i ja onda prestanem da sumnjam, zastanem i napravim probu. To je ono kad ponudiš zalogaj srca i onda gledaš sa koliko zuba, apetita i divljaštva zagriza i koliko parče otkida. I da li ga žvaće, gricka ili guta u komadu. I da li mu je posle muka, ili traži još.
Najduže je izdržao jedan što je samo grickao i nije mu bilo mnogo muka, pa je mogao još, jer je nekako mazohista, ali malo, pa mu se taj ukus, kao, sviđao. Ah, da, ambivalentnim se kulturno zove onaj koga istovremeno odbija ono što ga privlači.
Najdublje je doprla jedna brzopleta budala, koja je gutala cele komade, pa mu se smučilo tek posle, kad je organizam krenuo da crpi hranljive sastojke. U međuvremenu mi je pomogao da izručim ceger i prevrnem ga naopačke, operem i osušim. A onda sam sama sve spakovala ponovo unutra, zahvalila se na intervenciji i krenula dalje.
I opet mi se čini da sam te negde videla i da te znam. I lepo čujem kako se kikoće ona koza Pandora, dok mi se feniksi, zmije i zmajevi migolje po cegeru. Otpade mi rame. Cimam cegerčinu kao da sam pazarila džak krompira na pijaci. I baš me briga. Ima da se najedem čorbe od cegera, ili da umrem gladna. Moja čorba, moja magija.
Prijatno, mladiću.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
