Kad leto uključi rernu, a mi klimu, tek tada postanemo svesni da živimo usred smaka sveta. Pakao! Ma da. Kao da je do sada bilo bolje. Samo se zvalo drugačije. Rat, beda, glad, bolest.
Jednom rečju, politika. Ima još nekoliko reči koje potiču pravo iz pakla: novac, kredit, kamata, laž, prevara, izdaja… ima još mnogo reči, dosetićete se.
I ako je raj božanska tvorevina, a moguće da stvarno jeste, jer je koncipiran potpuno neljudski, onda je pakao sigurno ljudska tvorevina, prosto sav odiše ljudskošću.
Onom koja se najjače oseća, naročito po vrućini.
Ali, brate, per aspera ad astra, što reče neki moj prijatelj iz nekog prošlog života.
Ama, stiže li, brate, kažem ja njemu.
Nekako mi se čini da samo napredujemo kroz krugove pakla, a da zvezde uporno ostaju tamo gore, blagonaklono žmirkajući na naše sumanute napore da zagrizemo sopstvene repove.
Jer, pakao je naše prirodno stanište.
Da bismo dosegli raj, treba da ne budemo ljudi.
Možda je po nekom svecu i uspelo, ali stvaaaarno sam sumnjičava prema svecima. Naročito su mi sumnjivi velikomučenici, mada sam sklona da poverujem da su to stvarno i bili, kao i svi talentovani manipulanti, uostalom.
I sad, kad znamo gde nam je mesto, šta nam smeta obećanih šezdesetak stepeni pripeke. A, da. I te čudne objave o temperaturi. Tih tropskih 38 iz duboke hladovine, na suncu je nekako 46.
Individualna i supkulturna kreativna pobuna, jedini je otpor koji je čovečanstvo ikada preduzelo protiv svih onih sramnih reči sa početka priče o paklu. Ali ta ostrvca plemenitosti i duha, nikada nisu uspela da prevaziđu okvire ljudskosti. Dapače, pronašla su sopstvene paklove, možda malo kulije od standarda, začinili ih sopstvenim strastima i poslužili sirove. Za specifičan ukus. Ko voli ljuto i krvavo, hard core je uvek na meniju. Ko voli semenke i voćke, guruizam i propovedništvo mu ne ginu. Divna je zamisao o prosvetljenju, o zaboravljenim ljudskim moćima, o isceljenju i evolutivnom pomaku.
Samo… sklonija sam ideji da bi me prosvetljenje vratilo među reptile, nego da bi me uzdiglo među nadljude.
Kako god, ili nisi prosvetljen, ili nisi čovek.
Znate, moja zamisao o božanskom je zapravo delić slike, jer samo delić pripada zamišljanju. To je ogromna, pulsirajuća, živa i promenljiva kosmička skica, poput mreže u kojoj mi, ograničeni ljudskošću, pužemo poput paukova. Loveći muve, otiskujući se u nepoznato, vezani jedinom tanušnom srebrnom niti, sukobljavamo se i parimo sa drugim paucima, nepoverljivi prema različitim vrstama. Nekad naučimo nova tkanja, nekad se otisnemo dovoljno daleko da sagledamo deo skice i zamislimo ostatak, ali onda kad nam se ljuljanje na kraju niti dopadne više od svega, neka metla nas prosto počisti…
Ničeg uzvišenog nema u stremljenju ka zvezdama.
Mnogo je ljudskije obratiti pažnju na to trnje.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
