“Moja ličnost je suštinski dobra, ali moj stav zavisi od tebe”, glasi otprilike prevod jedne od boljih rečenica koje sam čula u poslednje vreme. O, nije bila upućena meni, ali zvuči kao nešto što bi trebalo reći svakome koga želiš da upozoriš da sa tobom nema zajebancije. Možda, čak, svakome koga želiš.
Zvuči tako elegantno. Zrelo. Zajebano. Ono, kao, imaš svaku šansu, ali ja imam granice.
Dobro, šta, mogu valjda da maštam?
Super je superiorno imati stav u zavisnosti od toga kako se neko postavi prema meni, ali…
Integritet iznad stava, bogami. Ne treba mi granica da znam možeš li da se nosiš sa mojom bezgraničnošću. Radije ću te prepasti svojom vrelinom, pa ti vidi. Ako vidiš, moj si heroj.
Poslednji put kad nisam htela da budem kul, kad sam se izložila i požalila kako sam ispala glupa, a trebalo bi da znam bolje i da se ne primam, to je bilo upućeno baš tom nekom kome sam se izložila. I dobila sam najbolji odgovor ikad. Rekao mi je da nije glupo pokazati osećanja, nego divno. Možda je opet trebalo da znam bolje, pa da ne poverujem, ali tako je oslobađajuće primiti svim srcem ono čega je inače srce puno. Ah, propustila sam trenutak da zauzmem stav. I sada samo mogu onako kako mogu. Možda zato što mi je tako najlakše, a možda samo zato što nemam vremena za gluposti.
Učestvujem u priči za koju tačno znam da nemam pojma kuda će me odvesti. Radoznala sam pred svakim zapletom – jer ne znam da li će se rasplesti ili će se još više zapetljati i šta će od to dvoje ugasiti ili potpaliti moj entuzijazam. Bacila sam mreže u noćni okean i ne znam hoću li izvaditi ajkulu, crne bisere ili krhotine čamca za spasavanje.
Šta god ulovim, to mi pripada. Zaslužila sam. Mogu da se ogledam u blistavim zubima ajkule jednako kao i u crnilu bisera i klizavim daskama nadanja.
Bitan element priče nalazi se u prevazilaženju prepreka, makar one bile obična sabotaža. Ako neko može snagom namere da pobedi sabotažu svojih neosvetljenih sadržaja, da dopre do grotla želje i izloži se njenom ognju, uprkos svemu čime se ogradio, onda može i da raste ka unutra. A to rastapa granične kamenove. Osim toga, u priči se ono najbolje uvek nalazi preko sedam mora i sedam gora, nekoliko zmajeva i pustinja i prašuma.
A onda junak dobije devojku. Onu koja mu pripada. Koju je zaslužio.
Iako se nasmrt plašio da će baš nju i dobiti.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
