Počeo je horor rijaliti na koji smo toliko navikli da nam je nedostajala ta perspektiva, to o rijalitiju i hororu. Srećom, moj prijatelj je objavio status na Facebook-u koji mi je otvorio oči.
Kaže Vlajče, aforističar: Večeras je počeo naučno-kulturni program “Farma”, a već sutra ujutru i rijaliti šou “Školska godina”.
A ja brže bolje shvatih da se radi o horor rijalitiju. Mislim, ja se plašim.
Uvek sam se plašila, ali navikla sam na svoj strah zbog sebe. Malo mi je teže da se naviknem na svoj strah zbog dece.
Ne bojim se da će im isprati mozak, ne. Ali bojim se da će biti još nesrećniji nego prošle godine.
Zašto deca mrze školu? Zašto roditelji mrze školu? Zašto nastavnici mrze školu? Dobro, neki je i vole. Ima takvih tipova, onih što vole horore. Brutalnost im omogućava da osete taj strah i da ga izbace iz sebe.
Može li se išta reći u prilog školi?
Osim što deca imaju gde da borave dok su roditelji na poslu.
Mada ni to nije neki jak argument za mene, jer moja deca su se sasvim lepo snalazila za vreme raspusta, dok sam ja redovno išla na posao.
Možda društvo. Mada i letos su se družili, ali najmanje sa drugarima iz odeljenja. Uh. Dobro, pokušala sam.
Kampanja o tome kako je škola zgodna i kako se tamo stiču doživotna prijateljstva i korisna znanja traje oduvek. Pamtim pionirska vremena i roditelji su mi prosvetni radnici, tako da, vidite, škola je uvek bila deo mog života. Odrasla sam sa traumama od tog multipliciranog horora, od tog rijalitija u kome smo svi porodično učestvovali. Pubertetska pobuna počela je sa kečevima iz istorije, fizike, hemije, matematike… Podlo je to bilo prema mojim roditeljima, uglednim profesorima, ali to je bio najjači udarac koji sam mogla da im zadam. Moja deca ne mrze školu zato što se bune protiv vaspitanja i roditeljskih zahteva. Nema ih. Očekujem jedino da prežive i da pronađu makar nešto zanimljivo ili da bar stoički podnesu nastojanja sistema i autoriteta da ih zastraše.
Nećeš ništa postići u životu bez škole.
Čistićeš ulice.
Postaćeš narkoman i alkoholičar i pušač i siledžija. Propašćeš.
Time ih plaše.
Nas su plašili radom u fabrici.
Ali u našem blagoslovenom društvu u kom samo horori i rijalitiji beru med, više nema fabrika kojima bi plašili decu, pa su pretnje malo reorganizovane.
Dakle, nema opasnosti da moja deca veruju u te gluposti, a nema šanse ni da se opiru školi jer se bune protiv autoriteta.
Oni izistinski mrze školu. Iz pravih razloga.
Jer nema autoriteta i jer škola hoće da im pojede mozgove, u sred bela dana.
Kad su me kao prvaci pitali zašto oni u stvari moraju da idu u školu, jedini odgovor je bio zato da mama ne bi išla u zatvor i da joj ne bi oduzeli decu.
Moja deca trpe školu zbog mene. Ne prave sranja i kad su mnogo nesrećni oni se lepo razbole, pa uzmu pauzu. Ne moraju baš mnogo ni da se razbole, dovoljno je samo malo.
Čudovišno je to. Ali to je rijaliti. Show must go on.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
