Kao u crvotočini. Valjda imate osnovnu SF pismenost, pa znate, do đavola, kako je u crvotočini?! Kao u tunelu koji se spiralno okreće oko sebe i usisava vas, dok brzinom misli ulećete u nove crvotočine, na koje se grana ona sa kojom ste počeli, ne stigavši ni da pomislite: “Što baš u ovu?”, a dok stignete da se zapitate kako ste uopšte dospeli u inicijalnu crvotočinu, vožnja je već gotova, nalazite se u paralelnoj realnosti u kojoj su točkovi otpali, auto je na krovu, motor u provaliji, telo vam visi upleteno u krošnju, a srce vam je ispalo kroz usta i kotrlja se nezadrživo ka ivici litice…
Ma šta kažeš, kočnice mi ne rade baš sve?
Prijatelju, ne da ne radi nijedna, nego u ovoj vožnji kočiš samo putem tvrdog prizemljenja.
Ali, hej, neustrašivi istraživači dubokog svemira, iskrivljenog svemira, urušenog svemira, zabranjenog svemira, nećete valjda odustati?
Budućnost koju upravo predodređujemo očekuje da se sastavimo i nastavimo sa eksperimentima. Svako od nas ima samo jedan život, koji traje jedva malo duže od tumbanja kroz okraću crvotočinu. Šta čekaš? Na noge lagane i na posao! Možda baš ti pronađeš smisao! Koliko sutra!
Ma važi. Ložite neke mlađe istraživače, ja odoh na masažu. Celog tela. Eteričnim uljima. Sa posebnim tretmanom dupeta.
Da li sam odustala? Aha.
I nije me sramota? Ma jebe mi se.
I šta ću sad? Baš ništa.
I onako je sve što sam činila bila samo neplanirana vožnja bez kočnica neasfaltiranim bogazima bezumnog univerzuma. Tu i ne treba ništa ni da činiš, samo uskočiš. Hrabar i lud, iste budale.
Znači li to da ću sada početi da razmišljam?
Pa, pokušaću, ali stvarno ne nameravam da se trudim.
Beskrajna arogancija neposrednosti. Samo reci šta želiš onome koga želiš i odmah zažmuri, da ti prašina koju će podići bezglavim trkom ne upadne u oči. A kad se slegne, nećeš mu više ni leđa videti. Uopšte, sve što izostavlja cenkanje, foliranje, taktiku, podilaženje i bilo koju vrstu manipulacije ostaviće vas samog u vašoj realnosti, da se pitate po zilioniti put kada ćete već jednom naučiti veštine niščih duhom i sa gađenjem zaključite da ćete radije i sledeći put to isto da se pitate. Retorički. Zato imate pravo da istučete prvog sledećeg kandidata kome ukažete čast svojim interesovanjem, poverenjem i neposrednošću.
Takođe sam odustala od nove muzike. Ne vredi. Mislim, vredi muzika, samo meni ne vredi. Sve što sam proživela, pomislila i osetila, neko je već odsvirao, mnogo bolje nego što će neko ko je tu muziku čuo samo na YouTubeu, dok je sticao elementarno poznavanje klasike, pre nego što se upusti u samostalno eksperimentisanje sa crvotočinama muzičkog multiverzuma. Nikada nije bilo lako biti mlad u zadatom vremenu, ali biti mlad i onda kad je vreme odavno prošlo, to je baš zajebano.
U to ime, bonus pesma:
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
