Srećna sam što nemam pištolj. Često. I uopšte, potpuno sam nenaoružana. Goloruka. Češće golodupa. Ulazim u fajt takva kakva sam, samo sa onima koje najviše volim. Oni zaslužuju da me vide povređenu kad posegnu za bodežom, ne preispitujući razloge. Od ostalih budala bežim, sklanjam se, popuštam, diplomatišem. Nedostojni moga srca nikada me neće čuti kako se dernjam. To što obično vrišteći pozivam na razumevanje, zahtevam pažnju, poslušnost, ili momentalnu promenu atmosfere i stava koje nisam u stanju da podnosim, to jest, to što vrištim jedino sa užasno dobrim razlogom, ne nalazi se ni na jednoj listi fer-pleja. I kad kriza prođe, obično čujem kako sam jedinstvena na razne načine. Mnogo meni znači to malo hrane za sujetu, kad je plaćam komadima srca. Mrzim da besnim! Mrzim da mrzim! A volim neke koji to vole. Da, divna sam. Zato što nemam pištolj.
“Ti imaš tako neke provale… i ja onda ne mogu… ja moram…”, kaže meni moj voljeni neprijatelj i poljubi me. I to izgovara svaki put kad ja svojom lucidnom miroljubivošću na granici sa najbespoštednijom iskrenošću prema sopstvenoj slabosti i gluposti izazovem njegovo čuđenje i nežnost. Kupim ga. Tačnije, razoružam. Oh, znam, jedinstvena sam i po tome što objedinjujem osobine svih devojaka koje je voleo. Koliko god pokušavala da to shvatim kao prednost, ili kompliment, više volim kad mi prosto kaže “luda si”. Jer to jesam, oduvek. Devojka nisam. Odavno.
Ima tako nekih mirnih dana. Skoro celih. Kad zajedno radimo u kuhinji i onda zovemo prijatelje da ih nahranimo i zabavimo. Onda smo par. Kad je moj dragi besan na nekog drugog (ko možda ima pištolj), a ne na mene, pa mi pođe za rukom da ga oraspoložim i umirim. Kad se ukočim ili me boli glava i on me masira, češka i mazi dok me ne izleči. Ili kad smo prosto zajedno. Svako radi nešto svoje. I onda se sretnemo i zagrlimo i izgovorimo istovetnu rečenicu u istom trenutku. Oh, savršeni dan je onaj kad celog dana, u svakom trenutku osećam ljubav i znam da sam voljena. Kad mi ni na kraj pameti nije da se obradujem što nemam pištolj. Volim da sam mirna. Volim da volim. Srećom, vole me i kad sam takva.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
