Znam tačno kad je počelo, ali ne bih znala tačno da kažem šta je počelo. Jedva sam se naterala da okitim jelku nedelju dana pre poslednje Nove godine. A mnogo volim jelku. I svaki put do sada sam je redovno prearanžiravala i nisam je ostavljala na miru, dok ne rešim da je raskitim, obično tek u februaru, oko kineske Nove godine. Ove godine sam je postavila i više je nisam pipala. Bila mi je lepa i kupila sam joj nove ukrase, uvek to radim. Ali stajala je u svom ćošku, kao što lampa stoji u svom.
Kad je prošla kineska Nova godina počeli su da me pitaju kad mislim da raskitim jelku. Svi su me pitali. Deca, prijatelji, baka, majstor za kablovsku. Krajem marta su prestali da me pitaju. A tada sam već odlučila da će jelka stajati do Uskrsa. Ne zato što mi taj praznik nešto znači. Pa ja čak ni jaja ne farbam, a uvek ih imam za Uskrs. Farbaju babe, prijateljice, komšinice, pa daju deci i uvek imam punu korpicu. Jesam jednom farbala, lakom za nokte. Bila su čudesna, ali silan lak sam potrošila, a to nije baš najisplativiji način da se ofarbaju jaja.
