Zabavno i smešno, meni su jedno isto. Tako me nikad ne uvredi, ako mi neko kaže da sam smešna. A i ne smatram komplimentom kad mi kažu da sam zabavna. Ipak, nije teško uputiti mi kompliment, pošto većinu uvreda tako doživljavam. Teže me je uvrediti, jer mi je sve smešno. Ma nemoguća sam. Najteže je pošteno se posvađati sa mnom. Ako rešim da se ne primam, a najčešće rešim, onaj ko hoće da se svađa bude ljut i puši se, a meni i dalje bude smešno. Što još više ljuti. Kad sam besna, ne svađam se, nego besnim. Na kraju, retroaktivno, sve mi bude smešno k’o crtani. Najsmešniji je bes zbog izneverenih očekivanja. Mada, dosta su smešne i uvrede. Kao to da sam fašista, da smaram, da “nisi mi ti majka, bre”, da sam glupa, uobražena i “sve mora da bude po tvom”. Ja znam šta sam, a znam i kad sam šta. Kad bih bila crtani, bila bih velika zelena zmijurina.
Volim da zamišljam da sam mačka, one čak ni u crtaćima nisu smešne, nego su super kul. Ali nisam. Kobila sam. Ona velika, pitomih očiju i divljih nozdrva, što pažljivo nosi sedlo, krotko frkće u prijateljski dlan i dozvoljava da je se potapše po sapima. Dok ne prevrne tim dobrim očima i popeni oko gubice, zbaci sedlo i počne da rita. Nema tako kul crtaća o kobili, a još nije izmišljen crtać o zmijinoj unutrašnjoj kobili, koja blisko sarađuje sa unutrašnjom mačkom. Mace su fine, meke i umiljate, dok im neko ne stane na rep ili im dirne mladunče. Jednom sam samo videla svoju najpitomiju mačku ljubimicu kako se pretvara u divlju zver, sa nakostrešenom dlakom na ukifljenim leđima, ušima priljubljenim uz glavu i iskeženim zubima, ustremljenu poput ajkule. Onu unutrašnju srela sam više puta. Ali, naopako, ona je džez sving hipi!
I pošto nisam smešna čak ni kao jedan crtani, nego spajam nemoguće likove od kojih nijedan nije ljudski (u Pepeljugi sam miševi), pitam se koji crtani partner bi mi mogao doakati? Pa, samo neki ultimativni heroj, koji je smešan k’o crtani, ali je skroz heroj. Dobro, jesam pomislila na Bananamena, najbudalastijeg među superherojima, ali ne treba meni superheroj. Nego onaj, mitološki, da ne kažem, izumr’o. Ne tripujem na prinčeve, nikako. Suviše su muževni, otmeni i upicanjeni. Neka blenta dobrog srca, nesvestan svog herojstva u potpunosti, završio bi posao. Ovako neki:
Najzabavniji u društvu su oni likovi koji umeju da se smeju na sopstveni račun. Koji umeju svesno da se nameste da bi drugi poentirali i da još i nadgrade zajebanciju. Kad budemo zabavne na taj način, moja prijateljica i ja kažemo “ludo su me zezali” kao uvod u prepričavanje duhovitog druženja. Volim kad me uspešno ludo zezaju, to znači da imaju duha i ne oklevaju da ga upotrebe. Sarkazam je često ludo zabavan i koliko god otrovan bio, ako je upotrebljen na smešnim likovima, koji umeju da razrade dijalog apsurda bez odbrane, ume da bude urnebesno. Uživam kad me ludo zezaju dostojni ludog zezanja. Ma, suludo je pisati o tome, ali često je dosta zabavno biti ja. Najčešće je prosto smešno.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
