Ne volim prošlost. Volim da mislim kako je najbitnije ovo sada. I kako me neke najbolje stvari, koje oduvek priželjkujem, čekaju u budućnosti. Najneprijatnije se osećam kad u mom prisustvu počnu da pričaju o tome kako sam izgledala pre 200 godina i kakav sam utisak ostavila kad su me prvi put videli pre 500 godina, jer poruka tog obesnog prisećanja je da sam nekad (davno u prošlom veku) bila mnogo dobra riba, mnogo otkačena, zanimljiva i intrigantna.
A šta sam sad? Starica, Fočina drugarica? (Znate onu foru od pre 300 godina starac Foča od stotinu leta? Nema veze ako ne znate. Foča znači mnogo mator.) Oh, bogata je istorija starice Fočine drugarice, a istina je i da je ono što je nekada bio deo iritantne svakodnevice, sada prijatna uspomena. Recimo muzika. Ne, ne mislim na Smak (ako umrem sada, progoniću u snovima svakoga ko me primorao da odslušam još jednu verziju “Daira”, kunem se), mislim na dens, tehno, na one užasno prijemčive hitove, koje nisam mogla da ne upamtim i koji su za samo dvadesetak godina evoluirali u drum, dub i te fore.
Dakle, vratimo se mojoj slavnoj prošlosti. Oni sede i prepričavaju svoja luda kasnotinejdžerska iskustva, a ja svoja uglavnom prećutkujem. A onda se neko seti kako sam imala kosu do dupeta i sa kim sam se zabavljala i družila.
I opet, oni pričaju, a ja ćutim.
I osećam se kao na sopstvenim Zadušnicama.
I dođe mi da kažem, jebite se, bre! Ovde sam! Sve što sam ikad bila, čini sve što sam sada!
A to je mnogo više od svega što sam ikad bila, jebem li vas glupe.
I verovatno mnogo više od svega što ćete vi ikada biti, zadušne tetke nijedne.
I onda odem u teretanu, gde idu i neke žene, nećete verovati, starije od mene, i znojimo se tamo zajedno, ja pevam u sebi, a jedna slatka gospođa kaže: “Što je dobra muzika!”
Znate, uz ovo su đuskale gole Ruskinje u jednom striptiz baru za seljake i kamiondžije, u kome je u pauzama za zbližavanje sa mušterijama svirao bend u kome je moj slatki dečko svirao gitaru.
Da, da, ja sam imala crvenu kosu do dupeta i noge do zemlje i bila upola mlađa i učetvrt lakša, a ipak jedno sedam godina starija od svog dečka. Ruskinje su bile desetak godina mlađe nego ja sada. Koliko godina je imao moj dečko? Ovakve zadatke vole da rešavaju oni što su mi već održali daću, moraću opet da nađem dečka, da ih malo nerviram. Ali, što sam fočija, to sam mudrija, te sad znam da bi najviše ispizdeli kad bih se udala i to bogato. Oh, kakav bi to spektakl bio! Pokojna ribetina se udaje za kontroverznog milionera. “Obožavam ga, jebe mi se za pare”, izjavila je pokojna.
“Ona je najlepša žena koju sam ikada video”, rekao je kontroverzni.
Ne bih da kvarim zabavu, ali svaki put kad su me ludo zezali, dobijali su od mene velikodušne šlagvorte, kako bi mogli da nastave tok asocijacija i budu mnogo duhoviti.
Dosadna je prošlost. Obavezuje na svim nivoima. A i ja sam dosadna. Umesto da se izboram od starosti, osedim od brige i razbolim od ogorčenja, ja se još zajebavam. Sa upola mlađima.
Istrpite me još malo. Kad zaokružim pet banki, naći ću nekog matorca od tridesetak i skrasiću se, obećavam.
Skoro me jedan mladić pitao da mu pričam kako sam bila hipik, šta se slušalo, šta se pušilo, kako se zabavljalo, ko je bila najbolja riba, ko najbolji frajer… Htela sam da mu kažem: “Mrzi me, bre, dečko, da ti pričam, uzmi čitaj ‘Ciglu’”, a onda mi je to bilo mnogo smešno, pa sam mu rekla da sam najbolja riba bila ja i skrenula zezanje u pravcu trenutne perspektive. Dobro, jesam mu malo pričala o tome kako sam bila hipik, ali samo opšta mesta. Ono gde me neka muzika na struju vrati u fleševima, ponekad ne želim da opisujem. Jer uz neke totalno tupave pesme idu scene i situacije u kojima sam se osećala (uf, kako da izbegnem banalnost, a da tačno kažem kako) kao da upravo sa vrlo lošim predosećajem otkrivam neku istinu koja će me sve dalje i dublje gurati u otkrivanje novih neprijatnih istina – o sebi, o njemu, o njima. Sa tim zajebanim naukom, sada se mnogo ređe i mnoooogo kraće osećam tako. Predosećam da se za jedno 200 godina više uopšte neću tako osećati. Osim što ću se uz (glupu) muziku neizbežno sećati.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
