Sedimo tako, nas dve žene, u neko popodnevno međuvreme, kad su deca negde, ručak pojeden, a sudovi neka čekaju, dok mi popijemo kafu i prevrnemo šolju. Duše, misli i srca prevrćemo sa tim šoljama, ne moramo da gledamo u šare, gledamo jedna drugoj u oči, u osmeh i suze.
„On mene voli, onako kao ženu borca, kao čoveka, ne telesno.“
„Kaže mi da me ne voli. Ali on ne voli ni sebe.“
„Pa šta on misli, da sloboda nema cenu?“
„Previše sam ja za njega. Možda sam previše za svakog.“
„I šta ti kaže na to?“
„Ništa, prećutao je.“
„I ja ga gledam i ćutim.“
„Pa šta da mu kažeš?“
