Ah, poznate rečenice iz svakodnevnih melodrama. Mi pitamo, oni ćute. Oni se brane, mi ćutimo. Sedimo tako, razoružane. Odložile smo čekiće kojima obijamo zidove oko muških srca, umorne od napora da objasnimo ljubav. Ljubav se ne objašnjava. Ona se pokazuje. Vidi se. Oseća se. Uzvraća se. Može i ćutke. „Ljubavi“ zovemo jedna drugu. Oni nas ne zovu. Sedimo i gledamo kroz terasu. U orah. Grane mu dopiru do žice za veš. Tvrd je orah voćka čudnovata. Samo ga gledaš, a on, uzvraća stvarnost.
Deset minuta je okretala šolju, da joj se našara. Ma nema ništa. Samo neki poslovni projekti, na klimavim platformama. Ja sam moju obrnula fatalistički. Neka bude šta bude. A na tacni jin i jang. Pravi. Ovaj uzani tamni deo je on, ovaj svetli sam ja. Ova tamna tačka je njegovo mesto u mom srcu. Ja sam svetlost oko crne rupe svog srca. Fali svetla tačka na tamnom delu. Nema. Talog nikako da se ocedi, sve ispadaju komadi. Suzna ti je šolja, izlazi ti neka muka, govorila je nana. Neka plače kafa, ja stvarno ne mogu. Neka ide muka i srce sa njom. Sve stane u crnu rupu. Ne možeš da se odbraniš od onoga što te povređuje. Ali možeš da se suočiš i da prođeš kroz to. Tako se slabost transformiše u snagu.
Gledamo u šolje, smejemo se šašavim šarama. Roršahove mrlje i blesava tumačenja. Gledamo u orah, a on ništa. Hoće li još da poraste? Da pruži grane preko žice za veš i zagrebe na prozor? Hoće, jednom.
Hoćemo li biti tu, da svedočimo stvarnosti, razoružane i bez suza?
Aleksina Đorđević
