Ako stavim pi*ku u naslov i pomenem je još par puta u tekstu, po čemu ćete upamtiti taj tekst? Verovatno ne po rečenicama u kojima sam prozvala politiku, društveno uređenje i religiju đuture.
Znate onu narodnu, i na tarabi piše pi*ka…?
E, tako i ovde, piše taraba.
Te, po toj logici, ja pišem samo o seksu i muško–ženskim odnosima.
Važi.
Jednom davno, kad sam rekla kevi kako ću da budem druga Erika Džong (Erica Jong), a ona uzvratila sa šta, bićeš kurvica, sa užasom sam prihvatila to kako funkcioniše etiketa. Teže je bilo prihvatiti to da mi je majka seljanka, iako je profesorka filozofije.
Ali, seljanka je samo još jedna etiketa, a one se lepe po površini i tako treba. Čitajte tarabe.
Ne ljuti me površnost. Ona predstavlja dimnu zavesu, koja je ponekad sasvim dobrodošla. Svojim pisanjem izlažem se bez ostatka, ogoljavam ranjivo tkivo i preispitujem slabosti. Ali, ako to činim u dimu provokacije, onda je provokacija ono što ostavlja utisak. Koga zabole za krik, vrisak, vapaj, ako su sjajno nalakirani glamuroznim sarkazmom?
Ali ljuti me nemoć onih koji razumeju da je površina sva izlepljena etiketama, na kojima se nalazi jedino reklama, a ne i uputstvo za upotrebu.
Za upotrebu i ostale detaljne informacije o kontraindikacijama, obratite se lekaru ili farmaceutu… ili kako već ide ono sumanuto upozorenje.
Svet u ovom trenutku pripada površnima, sekti potrošačkog duha, koja je upravo vodeća religija u eri opadanja i propasti carstva nebeskog.
Oni žive u svom svetu, a ne mi.
Mislim, mi, prognani u paralelne realnosti koje pamte i čuvaju vrednosti kao što su velikodušnost, poštenje, iskrenost, autentičnost, samospoznaja, biće, duh…
Mi, koji doživljaj ugrađujemo u sebe, gradimo i otkrivamo sebe kroz doživljaj, stičući sposobnost da tako isto doživimo i druge. Da ih pustimo u srce, kako bismo shvatili šta im je u duši.
Ne bi trebalo da budemo nemoćni, kad raspolažemo svom moći prihvatanja.
I tako, kad pišem o seksu i muško–ženskim odnosima, u stvari govorim o jin i jang energijama, o potrebi za prožimanjem, jedinstvom, kreativnim sudarom crnog i belog naboja, sveprisutnosti duha, neophodnoj bliskosti, o strasti nasuprot inerciji, o ljubavi nasuprot strahu, o prognanoj realnosti čije su čak i etikete deplasirane.
Mislite li da je važno za koga ćete glasati, hoćemo li ući u EU, ko svira na EXIT-u, ko će pobediti u sledećem derbiju, koliko će se oružja proizvesti i potrošiti, hoće li se kum napiti na krštenju…?
Ja mislim da je važno koga volim, koliko se radujem, koliko uspevam da spontano reagujem, da održavam otvorenim sve prozore svoga uma, duha i tela.
I važno mi je da povremeno, čisto iz obesti, na tarabi napišem taraba.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
