Nema neutralnih. Kad ignorišemo ili kuliramo, posmatramo ili besnimo, kad pomažemo ili kritikujemo, glasamo ili bojkotujemo – umešani smo. Uvek. O, lepo bi bilo da nas se nešto ne tiče. Ali nije moguće. Odlučimo da nas nije briga i da nećemo da se petljamo, ali to ne umanjuje odgovornost. Reagujemo i umešamo se, ali to je najčešće samo jedna doza anestezije za savest.
Umešani smo u sve. I u ono što nas se uopšte ne tiče.
Činili nešto ili ne, samo je izbor načina na koji ćemo biti umešani. Ako izgleda da je lakše ne reagovati, to samo tako izgleda. Zašto više volimo da ostanemo po strani, da ne kažemo šta mislimo, da ne reagujemo na nepravdu, da potisnemo do ravnodušnosti mučne prizore? Nekad zato što znamo da naše mešanje neće nikome ništa dobro doneti. Češće zato jer nas je strah da će posle toga sve biti još gore. Barem za nas. A to znači da ćemo morati da stanemo iza svog postupka i branimo se. I možda se nećemo odbraniti.
Da li ću zaobići prosjaka u širokom luku, ili ću mu reći: “Ne mogu sad ništa da ti dam”, ili ću udeliti neku siću? Ili ću besneti na državu i bedu? Čini li išta od ovoga ikakvu razliku?
Osim u tome kako ću se osećati.
Zašto ne reagujem kad ugledam scenu u kojoj se majka obrušava na dete najstrašnijim pretnjama? Možda zato što je to druga vrsta lekcije. Koliko bi pometnje u detetov svet uneo neko ko pokušava da ga zaštiti od rođene majke, koja je sigurno u pravu. Jer je majka. Nekoliko takvih slika mi godinama gori u glavi. Jer sam majka. Ko zna koliko sam već sopstvenu decu oštetila onim što je za mene normalno, odgovorno i vaspitno ponašanje. Kome uopšte, bilo čime mogu da pomognem? Ko uopšte, može da pomogne meni?
Pomoć mora da se zatraži. Kad me neko pita da mu u nečemu pomognem, ja prvo razmislim na koji način ja to mogu, jer verovatno mogu, čim su baš mene pitali. Da li je neko zloupotrebio moju spremnost da me se tiče? Oh, ne brinem zbog toga. Sigurno jeste. Ali to nije važno. Ono što me brine je, koliko sam spremna da tražim pomoć za sebe, da se obratim nekome za koga mislim da može da mi pomogne, da ga dovedem u situaciju da se umeša, pre nego što se iscrpim u pokušajima da sve sredim sama i dovedem sebe u bezizlaznu situaciju?
Dok se ne obratite ljudima, nemate pojma koliko mogu da vam pomognu. Najčešće se pojavi neko ko ima isto iskustvo u kome ste se vi zaglavili i može da vam da korisne informacije i uputstva. Ponekad je to dovoljno. Takođe, dešava se da kucate na sva vrata, iza kojih nalazite sve same neutralce, kojih se to uopšte ne tiče. Prepoznaćete ih po tome što odmah smisle kome sledećem treba da se obratite. Desi se da obiđete vojsku ljudi, dok ne dođete do komandanta, onog ko je sposoban da donosi odluke i ko čak i kad se susretne sa novom situacijom, ima razuma da proceni šta tu može da se uradi.
Ponekad se nađemo do guše upleteni u neke gluposti, zato što nas je impuls uveo u situaciju, a nekad se grizemo što nismo ništa učinili kad smo mogli, jer smo procenili da nas se to ne tiče. Takođe, često smo mogli da pomognemo, a nismo bili uključeni i nismo čuli indirektne pozive upomoć, nismo prepoznali situaciju. U svakom slučaju, ticalo nas se. Umešani smo.
I idemo dalje. Mudrost, razum i hrabrost najčešće pomažu kad treba da pomognemo, sebi i drugima. I kad treba da se umešamo, iako nas se to ništa ne tiče. Ili kad treba da iskuliramo, iako nas situacija vrlo lično dotiče.
Hoćemo li učiniti pravu stvar, onu koju je najteže prepoznati?
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
